Socijaldemokratija se gotovo vek i po smatra za najveću političku misao u čitavoj istoriji čovečanstva do sada, zbog čega je i postala temeljna civilizacijska vrednost savremenog doba, opšteprihvaćena u svim modernim državama i nacijama Evrope i sveta.

Nailazi vreme, ono pravo ljudsko, istorijsko, demokratsko da tako bude i u Srbiji.

. . .  PRIDRUŽITE SE SOCIJALDEMOKRATIJI!

Mi hoćemo da gradimo društvo i državu Srbiju u kojoj će biti pravilo ono što je danas izuzetak.

JUBILEJ – 10 GODINA RADA SD (1997. – 2007.)

Prvih deset godina rada i postojanja Socijaldemokratije u Srbiji (1997. – 2007.), prošlo je kao jedna, ali sa toliko burnih događaja kao da su prošle desetine.

Početni rad i razvoj Socijaldemokratije, u prvih pet godina, bio je vrlo buran i dinamičan. U neuobičajeno kratkom roku dobila je oko 30 hiljada članova i razvila mrežu od preko 120 opštinskih i drugih odbora. Tome je veoma doprinelo njeno samostalno istupanje na parlamentarnim izborima 1997. godine, gotovo odmah nakon formiranja, kada su i Stranka i njen predsednički kandidat dobili preko 100 hiljada glasova.

Socijaldemokratija je bila suosnivač Saveza za promene a kasnije i Demokratske opozicije Srbije. Učestvovala je u svim političkim aktivnostima koje su imale za cilj demokratske promene u Srbiji. Bila je među glavnim organizatorima petooktobarskih dešavanja 2000. godine. Na izborima, decembra 2000. g. učestvovala je u okviru pobedničke koalicije DOS-a. Međutim, vrlo brzo je bila prinuđena da napusti i vlast i tu koaliciju, odmah posle obnavljanja onoga protiv čega se deklarativno bilo, kada je počela degradacija, poništavanje izvornih principa DOS-a, koji su se ticali demokratizacije društva, unapređenja proizvodnje, rasta standarda građana i potvrđivanja autentične socijalne pravde i kada su neke članice DOS-a otpočele piransku borbu za svoju, monopolnu, osamostaljenu vlast.

Zbog njene borbe protiv kriminala i korupcije koju je predvodio njen predsednik dr Vuk Obradović, koji je i kao potpredsednik Vlade imao to zaduženje, našla se na udaru ostalih članica DOS-a i gotovo celokupne ''nove'' izvršne vlasti, koji su i doneli ničim zasnovanu odluku o njenom odstranjivanju sa političke scene, iz straha da bi ona, težeći o istini,  korenima i nosiocima kriminala i korupcije, dovela u pitanje i neke od njih.

Od maja 2001. godine, kada je njen predsednik odbio ponudu za predaju stranke a ostanak na funkciji potpredsednika Vlade, ambasadorsko mesto (pare, pare, pare ...) sve vreme bila je nemilice proganjana i prljavo sprečavana da ostvaruje svoje ciljeve; postala je prva žrtva krađe poslaničkih i odborničkih mandata; njen predsednik je razrešen dužnosti potpredsednika Vlade, a mnogi njeni ugledni članovi nezakonito su, pravnim i političkim nasiljem, smenjeni sa funkcija koje su obavljali. Pritom, njen predsednik je dobio i ''aferu'', koja je stranci nanela veliku materijalnu i nematerijalnu štetu, iako je ona okončana pravosnažnim rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu, kojim je Sud rekao svoje: njen predsednik je čist pred zakonom.

Bila je žigosana; ''moralno politički nepodobna''; bela vrana; stradalnik. Nije mogla da napreduje. Ipak, vreme i događaji su pokazali da je bila u pravu. Oni koji su bili uvažene, povlašćene i počašćene pristalice njenog ''progona'' sada se posipaju pepelom kroz isprazne reči: ''Takvo je bilo vreme'', a osećali bi i grižu savesti, kad bi je imali.

Ni u drugih pet godina njenog rada i postojanja, nije pristala na pretnje i ucene neolibelarnog i desnog koncepta vlasti, da postane njihov privezak i promeni putokaze koje su postavili njeni osnivači i overili svi njeni članovi, funkcioneri i simpatizeri, već je kao požrtvovani borac, a ne prosto jedna volonterska organizacija, delila zlu sudbinu svoga vremena i za to plaćala (siromah - pljačkašima) osvetnički visoku cenu koju su joj silnici razrezivali, čvrsto verujući da je takva stranka potrebna Srbiji i da bi ona sa njom najbrže bila evropska: radnija, pomirljivija, uljudnija, zdravija, vedrija i bodrija.

Bilo je vraški teško, ponekad mučno, čak i bolno. Ali, nije bilo uzalud. Nakon deset godina, bez predrasuda i zlopamćenja, ne zaboravljajući šta je bilo i ne želeći da sudi, raduje se što je uložila rad, znanje i volju u nužan, koristan i održiv poduhvat i zadržala svoju autonomnost. Oni koji su je ''prognali'' iz vlasti nisu ni svesni koliku su joj time uslugu učinili, jer je ostala čista i nekompromitovana, što je njen najveći kapital, kojim je i uspela da se odbrani od svih udara, unapredi svoj dalji rad i razvoj,  preispita i izmeni sva svoja značajnija akta i kadrovska rešenja, i da se na miru, polako, socijaldemokratski, priprema za novi, široki povratak na političku scenu Srbije i da, zajedno sa ljudima iz ''sveta rada'' kojima je okrenuta, ostvari svoju dugoročnu ulogu u izgradnji savremene Srbije.

PROGRAMSKA VIZIJA SOCIJALDEMOKRATIJE

U uslovima kada Srbija i srpsko društvo doživljavaju privredni, socijalni i politički kolaps, kada je privreda u katastrofalnoj situaciji, sa nedozvoljeno niskim rastom stope zaposlenosti, bruto društvenog proizvoda, industrijske i poljoprivredne proizvodnje, Socijaldemokratija nudi programsku viziju privrednih i socijalnih reformi - na konceptu izgradnje i razvoja Srbije kao savremene demokratske države, po evropskim standardima, u ujedinjenoj Evropi - na osnovu koje je moguće u relativno kratkom periodu reformisati pravni, ekonomski i socijalni sistem i osposobiti državne institucije da ostvaruju svoje dužnosti prema standardima evropskih država, i na taj način stvoriti uslove da Srbija postane članica Evropske unije.

To je vizija savremene Srbije: u kojoj je građanin okosnica, osnovni politički subjekt, oslobođen svih vidova ekonomske i političke potčinjenosti; u kojoj su građanska prava i slobode na nivou evropskih i svetskih standarda; u kojoj svaki pojedinac ima šansu za život dostojan čoveka.

U savremenoj državi Srbiji nosioci suvereniteta su ravnopravni građani, koji učestvuju u strukturi vlasti. Suverenitet i ravnopravnost građana garantuje politički poredak u Srbiji zasnovan na višepartijskoj parlamentarnoj demokratiji i decentralizovanoj državi, sa visokim stepenom regionalne i lokalne samouprave, inspirisanim evropskim konceptom. Budući da uređenju i strukturi Srbije više odgovara parlamentarni nego polupredsednički sistem, smatramo da Parlament treba da bude centar odlučivanja, a da se funkcija predsednika svede na reprezentativnu ulogu.

Programska vizija Socijaldemokratije usmerava Srbiju ka izgradnji modernog društva zasnovanog na: principima slobode, jednakosti, pravde, humanizma i solidarnosti; ravnopravnosti svih građana i nacionalnih manjina; jednakim socijalnim i političkim šansama, pravima i slobodama.

Za nas se demokratija ne svodi samo na tzv. političku demokratiju, već pod njom podrazumevamo i socijalnu demokratiju, u kojoj ljudska prava i slobode predstavljaju temelj srpskog društva.

Naše je opredeljenje da se u što kraćem roku realizuje temeljita tranzicija ekonomskog sistema u okviru celovite tranzicije društva i da efekti ovog procesa rezultiraju bruto društvenim proizvodom i stopom zaposlenosti na nivou proseka Evropske zajednice, kao i povećanjem konkurentnosti i kompetitivnosti privrede, kao osnovnom uslovu za integracijske procese u evropsku i svetsku globalnu privredu. A to znači da u centru razvojne i ekonomske politike treba da bude intenzivan rast stope zapošljavanja i bruto društvenog proizvoda, zbog čega je neophodno restrukturiranje privrede, i to na bazi novih tehnologija i znanja, u kojem je ulaganje u obrazovanje mladih najproduktivnija investicija.

Socijaldemokratija svojom vizijom definiše Srbiju kao efikasnu, reformisanu državu i civilno društvo ravnopravnih građana na celoj njenoj teritoriji, koji dele zajedničku viziju i sistem vrednosti u slobodnoj, demokratskoj, decentralizovanoj i ekonomski prosperitetnoj evropskoj zemlji socijalne pravde, vladavine prava, obrazovanja primerenog novom mileniju i u harmoniji sa svojim susedima.

Savremena Srbija treba da bude ekonomski jaka, efikasno organizovana i na evropskim standardima zasnovana racionalna socijalna država u kojoj vladaju univerzalne civilizacijske, socijaldemokratske i srpske vrednosti primerene novoj ekonomiji i dobu zasnovanom na znanju, informacijama, kreativnosti i preduzetništvu.

Kao i u Ustavu, tako i u praksi Srbija se mora definisati i kao socijalna država, što znači da se, pored političkih prava, građanima moraju garantovati socijalna i ekonomska prava, što je karakteristika svih savremenih demokratskih država. Socijalna država jeste država koja svojim ekonomskim razvojem eliminiše bedu i siromaštvo, a svojom socijalnom politikom ostvaruje socijalnu sigurnost i pravednost, eliminiše nejednakost, sprečava privilegije i štiti sve ugrožene kategorije stanovništva, uvažavajući principe solidarnosti i uzajamnosti. Temelji celokupne reforme radnog i socijalnog zakonodavstva Srbije treba da budu osnovne međunarodne povelje i konvencije iz ove oblasti, kao i akta Međunarodne organizacije rada.

OSNOVNE VREDNOSTI SOCIJALDEMOKRATIJE

Vrednosti Socijaldemokratije su civilizacijske vrednosti čovečanstva koje šire prostore ljudske slobode, pravde i solidarnosti, kao što su: životna sigurnost, hrišćanska etika, prosvetiteljstvo, um, razum, socijalna pravda, ravnopravnost, odgovornost, jedinstvo duhovnih i materijalnih interesa ljudi, zdravlje, istina, čovekoljublje, rodoljublje, dobrota, ljubav, mir, demokratija, lepota, sloboda, čast ...

Poseban značaj Socijaldemokratija daje podizanju duhovnih i materijalnih interesa ljudi, i to u njihovom jedinstvu: Niti samo kulturan čovek, niti samo materijalno bogat, već ujedno i jedno i drugo, zajedno!

Sve vrednosti Socijaldemokratije su međusobno povezane, jedne druge uslovljavaju: Bez pravde nema istine; Bez časti nema rodoljublja; Bez dobrote nema čovekoljublja; Bez slobode nema mira; Bez demokratije nema pravde; Bez lepote nema ljubavi ...

Samo u pravnoj državi moguća je pravda. Put do istine vodi preko slobode misli i govora. Sve je to moguće samo u demokratskom društvu. Zato je borba Socijaldemokratije za demokratizaciju Srbije, u stvari, borba za ostvarenje najviših ljudskih ideala, kao što su:

MIR: Svaki mir - mirno rešenje problema među ljudima, narodima i državama je bolji od svađe, tuče, rata! Izuzev oslobodilačkog i rata protiv siromaštva, terorističkih grupa i organizacija, trgovine sudbinama ljudi i naroda, narkomafije, kriminala i korupcije.

SLOBODA: Sloboda čoveka, kao životna stvarnost, koja mu uklanja zavisnost i stvara širok izbor mogućnosti je jedna i nedeljiva, celovit i stalan, dat i uvek zadat, otvoreni zadatak. Ona se osvaja jer nje nikada, za čoveka ovog vremena, nije dovoljno. A u slučaju da nema slobodnog života, jedini mogući izbor je: Borba za slobodu!

PATRIOTIZAM: Domovina kakva bila rođenom je sinku mila! Gde je dobro tamo je Otadžbina! Slavno je umreti za otadžbinu, ali je još slavnije učiniti je lepšom i živeti u njoj!

RAD: Radom se postiže sve (što priroda nije dala)! Ali, nije dovoljno samo da se radi, treba i pametno da se radi. Jalov posao ne rađa plod!

OBRAZ: Obraz (čast i dostojanstvo) se čuva časnim životom, ali i prlja nečasnim radnjama. Za obraz svašta, obraz ni za šta! Pošten, skroman i častan život = čist obraz + dobro obrazovanje (koje znači pojasniti, argumentovati, izvesti na čistac, pa da bude kristalno jasno i čisto - kao obraz).

KULTURA: Elementarna kultura, kulturno ponašanje i kulturno stvaralaštvo ljudskog bića stiču se u državi koja za to stvara uslove, a pre svega u porodici, bila ona bogata ili siromašna. Od roditelja se uči kultura ponašanja! I siromašni roditelji mogu da budu dobri vaspitači!

UMETNOST: Umetnost i umetnička dela, kao umešnost življenja, kao lepota, kao viši oblik ljudskog stvaralaštva, kao trajne ljudske vrednosti, oplemenjuju i obogaćuju život svakog čoveka. Prava umetnost nije kopija prirode, ali je ugledanje na prirodu. Na sam život. Umetnost je duga, život je kratak!

LJUBAV: Ljubav je najsnažnije ljudsko osećanje, normalna pojava kod normalnih ljudi, kojoj su svi uzrasti podložni. Ljubav može sve!

VERA: Međusobno verovanje, poverenje, vrlo je bitno u odnosu između ljudi, jer vera zajedno sa nadom, održava čoveka u njegovom nastojanju da mu život bude lepši i bolji. Čovek veruje ili ne veruje, ali je nužna vera u sebe, u svoje sposobnosti i želje. Bez samopouzdanja nema uspeha. Vera u uspeh uspeha je pola!

NADA: Kolektivna narodna nada je najbolji čuvar narodnog duha od klonuća. Uprkos svemu, još ima verovanja i nade da će Srbija dobiti sve što krasi jednu državu: demokratiju, socijalnu sigurnost građana, pravnu državu, članstvo u zajednici naroda, pokretanje fabričkih mašina ... Ukratko, normalan život. Jer, nada odlazi zajedno sa dušom. Nada umire poslednja!

ZDRAVLJE: Nije slučajna narodna izreka: Samo neka je zdravlje i mir u državi! Zdravlje je najveće bogatstvo! Zdrav čovek može sve! Niti reč kojom se ljudi pri susretu pozdravljaju: Zdravo! Niti pitanje: Kako zdravlje? Niti poruka pred put: U zdravlje idi i zdrav da se vratiš! Niti se slučajno kaže kad se pije: Zdravica! Zdravlje, pre svega!

Da bi ljudi bili zdravi, potrebni su normalni uslovi za život: stan, hrana, čist vazduh ... Zdrava životna sredina!

DOBROTA: Dobrota, čoveštvo, čovekoljublje, lično odricanje, žrtvovanje ličnih interesa, davanje pomoći, poklona, nežnosti i – gostoprimstvo je božanski dar! Suprotno od toga je – nečoveštvo. Zločin! Pomoć se daje slabim i siromašnim, u nevolji, u pravom trenutku i na pravi način. A najveća pomoć je da se blagovremeno učini sve da je što manje slabih i siromašnih.

Bez davanja nema dobijanja. Biti dobar znači dati i voleti. Najveće davanje je – ljubav. Samo dobar čovek može da voli drugoga. Zao čovek može da voli samo sebe.

LEPOTA: Sve lepote, koje gode čovekovim čulima vida, sluha i – nivou kulture, odnosno obrazovanju i uticaju sredine, nisu svima podjednako lepe, ali to je i pitanje ukusa, koji se vaspitava, na vreme, i to lepim primerima kod kuće i u školi, pre svega.

Ipak, postoje lepote kojima različiti ukusi ne mogu ništa ni da dodaju ni da oduzimaju. To su lepote za sva vremena: sve lepote majke prirode; sve ono što ulepšava čovekov duhovni život – umetnička dela; sve ono što pojedinom čoveku pričinjava zadovoljstvo, i nije mu važno šta o tome misle drugi. Lepota tela je prolazna, lepota duše je trajna!

JEDNAKOST: Ljudska jednakost je jedna od najviših ljudskih vrednosti, ali ne kao bezuslovna i prazna, shvaćena kao uranilovka koja poništava individualne razlike. Ljudi su jednaki  ali pod uslovom da se poštuju njihove različitosti, osobenosti, kreativne i radne moći, stepen radnog doprinosa. Vredan i lenj – ne mogu biti jednaki!

Svi ljudi bi se morali naći, kada je reč o potrebama egzistencije (hrana, voda, stan, posao, vazduh), izvan praga egzistencije. Ali, nivo ljudskih potreba zavisi i od sposobnosti, vrednoće, kreativnosti pojedinih ljudi. Ima dakle, opravdanih i neopravdanih socijalnih razlika. Opravdane su one koje proističu iz rada, kreacije i različitosti ličnosti. Neopravdane one koje su posledica privredne i političke neorganizovanosti društva, iznuđene nezaposlenosti, nesposobnosti vodećih snaga da društvo vode relativnom bogatstvu za što veći broj ljudi, i to bez licitacije da će to biti za deset, dvadeset, trideset godina.

JAVNOST: Postojanje nezavisnog javnog mnenja i instrumenata njegove zaštite, bez bilo kakvog monopola na formiranje stavova javnosti, omogućava i garantuje da će se o društveno-ekonomskim i političkim pitanjima odlučivati na demokratski način, da će obavljanje poslova u tim oblastima biti odgovorno i da će kontrola nosioca javnih funkcija biti stalna.

Bez slobodne, demokratske, kritičke i odgovorne javnosti, siva zona tajne politike bila bi još mračnija, a stranačka politička preduzeća (p)ostala bi samo korumpirajuća ''društva za eksploataciju vlasti''.

MIŠLJENJE: Mišljenje (razmišljanje), kao proces i kao javno izrečen ili napisan stav o nečemu, svakodnevni je pratilac svakog čoveka: Mislim, dakle postojim!

 Bez razmišljanja nema razumne delatnosti, nema stvaralaštva ni na poslu, ni u kulturi ... ni u čemu!

DIJALOG: Svaki dijalog je koristan, jer bez razgovora nema dogovora. Život kao razgovor i razgovor kao život – to je način za razumevanje sebe i drugog! Bez dogovora nema rešenja, nema razumnih odluka. Najgore je kad se dogovori ne poštuju. U tom slučaju i razgovor je bio samo gubljenje vremena. U politici – to je obmanjivanje javnosti.

Poštovanje pravila ljudskog ponašanja i politička korektnost u dijalogu, razgovoru, odnosno kultura govora, razgovora, dijaloga, dogovora, znači uvažavanje drugoga kao jednakoga sebi i izuzimanje reči koje bi povredile nečiji vrednosni sistem, naročito lično, nacionalno i versko dostojanstvo, a takođe i da sagovorniku ne treba upadati u reč, da ga ne treba omalovažavati ni rečju ni gestom, već misliti i delovati razumno i trpeljivo i biti uvek spreman da se sasluša drugo i drukčije mišljenje. Diskusija nije kamen spoticanja na putu političke akcije, već neophodna priprema da se deluje mudro!

Kultura dijaloga ogleda se, pre svega, u poštovanju sagovornikovih argumenata. Polemika bez argumenata je nadmudrivanje – bez rezultata. Politička različitost ne traži političku mržnju već misaoni sukob argumenata oko vrednosti i smisla ljudskog života. Neprihvatanje različitosti je patologija, isto kao i apsolutizacija jednog tipa načina života (kulture).

TOLERANCIJA: Slobode i ravnopravnosti ljudi nema bez tolerancije prema razlikama i njihovog usaglašavanja, bez pokušaja da se one ukinu, asimiluju i uniformišu.

U multietničkom društvu posebno je važna nacionalna i verska tolerancija. Verske zajednice imaju svoju ulogu i odgovornost u društvu, pre svega u podučavanju etičkim temeljima života i zajednice, ali iz te uloge i odgovornosti sledi i obaveza aktivnog propovedanja verske tolerancije.

SOLIDARNOST: Solidarnost je jedan od neizbežnih faktora građanskog jedinstva i efikasan instrument za uspostavljanje pravednih uslova za ljudski život, jer ni jedna ljudska zajednica ne može napredovati ako u njoj ne postoji spremnost da se razmotri položaj drugih, da se preduzme zajednička akcija i svesno prihvati odgovornost za zajednicu. To važi i za međunarodnu solidarnost, koja obuhvata sve narode u svetu.

Ljudi, ma koliko moraju težiti da imaju sebe, sopstvo, svoj identitet, neponovljivost, nesvodivost, moraju u isto vreme znati da je sličnost među njima dublja od razlika. Ljudi su rod. A rod se međusobno poznaje, svađa, mrzi ali i voli, zaštićuje, solidariše se, pomaže drugima, usaglašava razlike, ne ukidajući ih, odlučno brani svoja uverenja, ali uvažava uverenja drugih.

ISTINA: Istina je jedan od čovekovih ideala i vrhunski vrednosni kriterijum od koga se jedino i može poći sa osloncem, bez obzira gde se ide. Istina je ono što se vidi, ako nije privid; ono što se čuje, ako čovek ima sluha; ono što se oseća, ako čovek nema debelu kožu; lični doživljaj, ali samo za čoveka sa osećanjem; znanje, ali samo za onoga koji ga je stekao.

Neki kažu istina je relativna. Drugi kažu svako ima svoju istinu. Pa, ko će da presudi šta je istina? Odgovor je: Vreme! Istina je kći vremena! Vreme je strog ali pravedan sudija. Njegovi argumenti su – događaji.

PRAVDA: Pravda je pravo aktivnog učestvovanja svih u svim oblastima društvenog života zajednice i pravedna raspodela svih mogućnosti društvene zajednice i društvenog bogatstva, saglasno svom doprinosu tom bogatstvu; ostvarivanje jednakih prava za svakog pojedinca, na iste šanse i ravnopravne uslove za zadovoljavanje interesa, naročito u zapošljavanju, obrazovanju i sticanju prihoda i imovine. 

Pravedna država je u službi građana i čitavog društva, koja podjednako štiti svoje građane - od kriminala i zloupotrebe vlasti, kao i od finansijskih špekulacija, interesnih grupa, monopola i nepotrebnih socijalnih i ekonomskih rizika.

DEMOKRATIJA: Demokratija je označena kao vladavina naroda i izraz ljudskog nagona i(li) razumne potrebe za jednakopravnošću u državi i društvu, gde bi, zahvaljujući slobodi individualnog izbora, komunikaciji i udruživanju sa drugima, kao i uticaju na odluke od javnog značaja i interesa, svaki čovek imao efektivne mogućnosti da razvije ono što je najbolje u njemu. Fundamentalni principi demokratije su: 1) participativna demokratija - učešće građana na svim nivoima organizovanja, koje im omogućava da se njihovo mišljenje čuje i da utiču na odluke koje se tiču njihove sudbine; 2) parlamentarna demokratija,  u kojoj se, putem slobodnog iskazivanja političke volje građana na slobodnim višestranačkim izborima daje, legitimiše, ali i još više demokratski kontroliše i menja politička vlast u državi, potencira vladavina prava i zakonska odgovornost nosilaca javnih funkcija.

SOCIJALNA PRAVDA: Socijalnu pravdu čini: jednakost prava i mogućnosti; ograničavanje nejednakosti; društvo bez nepravde i svake diskriminacije; jednaka dostupnost obrazovanju, kulturi, zdravstvenoj i socijalnoj zaštiti; pravična (socijalno prihvatljiva) privatizacija, denacionalizacija i nadoknada za oduzeto i neisplaćeno; pravedna redistribucija vrednosti; pozitivna diskriminacija žena, mladih, manjinskih etničkih grupa ...

CILJEVI

Osnovni ciljevi Socijaldemokratije utvrđeni su članom 7. Statuta SD:

- očuvanje i odbrana opštih nacionalnih i državnih interesa Republike  Srbije;

- zastupanje interesa ljudi iz sveta rada;

- pobeda na izborima na svim nivoima;

- vršenje vlasti u opštem interesu svih građana i države Srbije;

- uspostavljanje društva vladavine prava, jednakih šansi za sve građane, socijalne pravde i socijalno odgovorne države;

- razvoj socijalne demokratije kao ideje i prakse;

- iznalaženje programskih alternativa i konkretnih predloga za rešavanje problema u društvu, poboljšanje kvaliteta života građana i unapređivanje organizacije društva i države u skladu sa savremenim civilizacijskim tokovima i razvojem informatičke tehnologije;

- stalna borba:

     - protiv kriminala i korupcije, svih oblika diskriminacije, nasilja, uzurpacije javne vlasti, sebičnosti, slabljenja društva, neoliberalnog i desnog koncepta vlasti;

    - za ljudska prava i dostojanstvo, slobodu, jednakost, ravnopravnost, kulturu, ekonomski razvoj, zaštitu okoline, demokratiju, uzajamno pomaganje, međunacionalnu, versku i svaku drugu toleranciju;

- kontrola rada državnih i organa i organizacija lokalne samouprave;

- uspostavljanje ravnopravne saradnje i odnosa sa susednim državama, međunarodnom zajednicom i integracije Republike Srbije u ujedinjenu Evropu i druge međunarodne organizacije.

DELOVANJE

Delovanje Socijaldemokratije uređeno je članom 8. Statuta SD:

SD deluje na ostvarivanju svojih ciljeva:

- javnim, demokratskim, nenasilnim i mirnim sredstvima političke borbe;

- širenjem političkog uticaja i pridobijanjem članova i simpatizera;

- blagovremenim zauzimanjem političkih stavova o svim bitnim pitanjima javnog života;

- neposrednom aktivnošću svojih članova i aktivista na iznošenju u javnost svojih ideja, programskih opredeljenja i inicijativa;

- saradnjom sa sredstvima javnog informisanja i obaveštavanjem javnosti o svojim aktivnostima, svim dopustivim sredstvima;

- demokratskim sporazumima, pregovorima, dogovorima, saradnjom i koalicijama sa drugim političkim strankama, kandidatima, sindikatima i drugim organizacijama građana demokratskih programskih načela i ciljeva;

- saradnjom sa srodnim strankama u inostranstvu i angažovanjem u međunarodnim udruženjima socijaldemokratskih stranaka;

- izborom i obukom svojih kandidata za javne funkcije;

- organizovanjem političkih akcija, neposrednog izjašnjavanja građana, tribina, ''okruglih stolova'', sastanaka, ''panel rasprava'', protesta i drugih oblika javnog okupljanja;

- uvažavanjem tolerancije, kulture dijaloga i drugačijeg mišljenja, ali i osudom svakog političkog ekstremizma i netolerantnosti;

- učešćem na izborima i u radu parlamenta, ali i bojkotom parlamenta i učešćem u radu ''paralelnog parlamenta'';

- učešćem u organima vlasti, ali i obrazovanjem ''institucija u senci''.

SOCIJALDEMOKRATIJA U SRBIJI

Istorija socijaldemokratije u Srbiji počinje njenim oslobođenjem od Turaka i odlaskom prve generacije srpskih studenata u velike, strane univerzitetske centre, gde se sreću sa idejama evropske socijaldemokratije. Među njima bio je i Svetozar Marković, koji je sedamdesetih godina XIX veka začeo socijaldemokratske ideje u Srbiji.

Samu osnovu socijaldemokratske misli u Srbiji postavio je Dimitrije Mita Cenić, krajem XIX veka, u svom programu borbe sa indiferentnim odnosom prema socijalnim zahtevima radnika, razmišljanju, upoređivanju, istraživanju: ''neka nam je studija života, stalnog i prošlog, stalno zanimanje, i istina nam mora izaći pred oči''.

Krajem XIX veka bilo je nekoliko pokušaja, prvo Andre Bankovića, Koste Jovanovića i Dragiše Lapčevića, a kasnije i Milorada Popovića, da se osnuje Socijaldemokratska stranka u Srbiji, ali je to uspelo tek 02. avgusta 1903. godine kada je Dimitrije Tucović, nesumljivo najznačajniji čovek druge generacije srpskih socijaldemokrata, zajedno sa Radovanom Dragovićem, Trišom Kanclerovićem, Dragišom Lapčevićem, Dušanom Popovićem, Nedeljkom Divcem i drugim socijaldemokratama tog vremena, osnovao u Beogradu Srpsku socijaldemokratsku stranku, čiji se program dobrim delom ugledao na program nemačke socijaldemokratije.

Dimitrije Tucović je i danas obrazac socijaldemokratskog patriotizma jer je, zajedno sa drugim srpskim socijaldemokratama, prihvatio načelne stavove Druge internacionale o suprotstavljanju ratu, glasao protiv ratnih kredita, želeći da spreči Prvi svetski rat, ali je među prvima otišao u dobrovoljce i poginuo kada je Austro-Ugarska napala Srbiju.

Između dva svetska rata Srpski socijaldemokratski pokret se cepa na radikalno (boljševičko, komunističko) krilo, koje je 1919. godine prišlo novoformiranoj III, Lenjinovoj internacionali – komunistima i demokratsko (socijaldemokrtatsko) krilo, koje je, zajedno sa Lapčevićem i Divcem, ostalo verno socijaldemokratiji i II internacionali i njenom vođi Karlu Kauckom, koji je zastupao stav: ''Ostvarivanje političke vlasti od strane radništva, u modernoj demokratskoj državi, ne može biti delo prepada, već samo rezultat tegobnog rada na političkom i ekonomskom organizovanju, na fizičkoj i moralnoj organizaciji partije i radništva, postepenom osvajanju mesta na izborima za opštinska predstavništva i zakonodavna tela ...''

Iako su imali dosta uspeha na raznim izborima i bili zaslužni za uspostavljanje našeg prvog socijalnog zakonodavstva i sprovođenje naše prve agrarne reforme, 1922. godine kada je Divac bio pomoćnik ministra socijalne politike, socijaldemokrate polako gube teren pred, s jedne strane, kraljevskim samodržavljem i, s druge strane, pred demagoškim i populističkim radikalizmom komunista, ali su ostali verni socijaldemokratiji, za čega je primer Divac koji je 1940. godine odbio ponudu Dragoljuba Jovanovića da zajedno osnuju Narodnu seljačku stranku, rečima: ''Ne mogu poći sa vama, neću da napuštam socijaldemokratsko ime, jer je to ''firma'' koja ima veliku prošlost, pa može imati i veliku budućnost''.

Posle pobede komunista i stvaranja Socijalističke Federativne Jugoslavije nikome, osim komunistima, nije bilo dopušteno stvaranje političkih stranaka, pa ni socijaldemokratama. Nedeljko Divac i Veljko Kovačević su ipak pokušali da osnuju Socijaldemokratsku partiju Jugoslavije, i  čak 8. decembra 1945. godine dobili odobrenje Ministarstva unutrašnjih poslova za njeno osnivanje i rad, ali su do samog kraja te iste godine bili prinuđeni da ''privremeno'' obustave njen rad, zbog čega su napustili i Narodni front držeći se principa: ''Ako nešto što se loše radi ne možemo sprečiti onda u tome bar ne moramo učestvovati''.

Sve do pada komunizma i Berlinskog zida, početkom devedesetih godina XX veka, kada je i u Srbiji stvoren prostor za pluralizam, nije bilo uslova za obnovu rada Srpske socijaldemokratske stranke, što se desilo tek 22. aprila 1997. godine, nekoliko godina posle osnivanja stranaka bliskih Miloševićevom režimu, kada je na inicijativu prof dr Pavića Obradovića, dr Dušana Janjića i dr Vuka Obradovića ona registrovana pod novim imenom – Socijaldemokratija.

SOCIJALDEMOKRATIJA U EVROPI

Reč socijaldemokratija prvi put je objavljena u Zapadnoj Evropi, 1869. godine, kada je osnovana Socijaldemokratska partija Nemačke, koja je i prva nadgradila zahteve građanske demokratije za opšte pravo glasa, slobodu izbora ''novih demokratskih tekovina'' i socijalnu reformu, u cilju ostvarivanja formalno pravne jednakosti građana, sa zahtevima za određenu istorijsku meru između socijalne pravde i demokratije, koja isključuje revolucionarno nasilje, a koje posebno ne odgovara zemljama Zapadne Evrope, jer je u njima srednji sloj dominantniji od siromašnog.

Za rodonačelnika Socijaldemokratije smatra se Eduard Bernštajn (1850. – 1932.), koji je u svom delu ''Evolucioni socijalizam'' odbacio radikalne doktrine i revolucionarno nasilje u tranziciji iz kapitalizma u socijalizam i proklamovao mogućnost unapređenja položaja radne klase putem socijaldemokratije, odnosno putem mirnih, evolutivnih, političkih, ekonomskih i socijalnih reformi.

Socijaldemokratska ideja u razvijenim zemljama Zapadne Evrope nije samo jedan pravac socijalističke ideje i tradicije, već i svojevrsna alternativa revolucionarnom dogmatskom marksizmu koja kombinuje opredeljenje socijalista za humanizam, zahteve liberala za slobodu i prava ljudi na jednake šanse u životu i veru konzervativaca u paternalističku dužnost svakog pojedinca i države. Nju su sledili prvenstveno oni koji se nikako nisu mogli smatrati učenicima marksizma, protivnicima tržišne ekonomije i zagovornicima državnog intervencionizma i bilo kog oblika totalitarizma. Oni nikada nisu gajili otvorene simpatije za sovjetski ili evropski socijalizam u bivšim komunističkim zemljama Istočne Evrope, koji je bio zasnovan na marksističkom ekonomskom determinizmu, već za onu drugu, danas dominantnu, socijalističku tradiciju, poznatu kao ''etički socijalizam'' ili ''evropska socijaldemokratija'', a koja je zasnovana na uverenju da socijalizam predstavlja skup vrednosti ili uverenja koji podrazumevaju ''socijalnu pravdu, jednaku vrednost svakog građanina, jednakost šansi, zajednicu''.

Savremene socijaldemokratske partije u Zapadnoj Evropi nastale su iz radničkih nastojanja da se organizuju i putem demokratskih izbora budu zastupljeni u parlamentu. Danas su to, na primer, britanska Laburistička partija, nemačka Socijaldemokratska partija ili francuska Socijalistička partija, premda one nemaju, nužno, u svom imenu ovu ''ideološku'' odrednicu. 

Prototipi zapadne socijaldemokratije su, svakako, socijaldemokratske partije u zemljama Skandinavije, koje su dugi niz godina na čelu ''mešovite'', odnosno kapitalističke, ali delimično racionalizovane i u velikoj meri planirane ekonomije, koja je i dovela do sveobuhvatne socijalne zaštite i smanjivanja jaza između bogatih i siromašnih, odnosno do ''države blagostanja'' (welfar&state).

Prototip evropskog lidera socijaldemokratije je bivši premijer Švedske Ulof Palme, koji je demonstrirao projekt ''država blagostanja'', koja za sve građane u isto vreme ostvaruje ekonomski razvoj najvišeg tipa, punu zaposlenost, jednaku mogućnost za život i rad mladih, puno socijalno osiguranje na nivou zadovoljavajućeg standarda, potpunu i zdravu ishranu, stanovanje, zdravlje, obrazovanje, zdravu životnu sredinu. On je socijaldemokratiju strateški uporedio sa pužem, rekavši da je ta partija spora u ostvarivanju svog projekta, elastična u prilagođavanju svim neravninama na tlu i sposobna da svojim ''radarima'' uoči svaku prepreku na putu.

Iako je sadašnji trenutak socijaldemokratije vrlo složen, najviše zbog pojave ''zadovoljne većine'', najveće njeno uporište i danas je u Zapadnoj Evropi, posebno u Engleskoj, Skandinavskim zemljama i Nemačkoj, jer njen način uspostavljanja ''zajednice'', uključivanja naroda u državu, lokalnu samoupravu i celinu sveta rada i stalna bitka za slobodu, demokratiju i planetarni svet humanih ljudskih vrednosti omogućuje stalni rast demokratske unutrašnje politike i sve veći standard tzv. ''radničke aristokratije''. Ona je tu i dalje najkrupnije organizovana snaga, subjekt razvoja moderne, socijalne tržišne privrede, ''socijalnog partnerstva'', ''ekonomije interesnih grupa'', ''sveta rada'' i zaštite socijalno ugroženog dela ljudi, koja ne menja sistem, već ga stabilizuje, što i čini politički subjektivitet savremene socijaldemokratije.

DEFINICIJA

Socijaldemokratija je organizacija dobrovoljno udruženih građana – politička stranka, čiji je cilj zastupanje, proučavanje, negovanje, širenje i ostvarivanje pozitivnih odrednica leve demokratske političke tradicije i univerzalnog korpusa ideja, vrednosti i načela socijaldemokratije u Srbiji.

SUŠTINA

Suštinu Socijaldemokratije najsažetije kazuje sama kovanica sačinjena od reči ''socijalna '' i ''demokratija'': To je prirodni spoj, sinteza ljudske solidarnosti i demokratije, socijalnih demokratskih pitanja, jedinstva socijalne i demokratske države, države socijalne pravde i pravedne države.

Za razliku od ostalih političkih stranaka, koje se takođe zalažu za političku demokratiju, Socijaldemokratija te zahteve nadgrađuje i sa socijalnom i ekonomskom demokratijom, u čijoj su osnovi ljudske vrednosti, prava i slobode, partnerstvo u slobodi i jednakosti u stvaranju novih vrednosti i upravljanju tim vrednostima i jedinstvo duhovnih i materijalnih interesa ljudi.

POLITIČKA ORIJENTACIJA

Temeljno unutrašnje, teorijsko, istorijsko i vrednosno određenje i politička orijentacija Socijaldemokratije je ''LEVI CENTAR''.

TEORIJSKO UTEMELjENjE

Socijaldemokratija je teorijski utemeljena u praktičnoj kritici dveju ortodoksnih političkih ideologija – klasičnog liberalizma i fundamentalnog socijalizma, kao i u kritici svakog drugog ekstremizma i totalitarizma.

SOCIJALNO UTEMELJENJE

Socijaldemokratija nije elitistička i podređena interesu bilo koje uske socijalne grupe, već u socijalnom pogledu artikuliše i politički podržava interese široke lepeze različitih slojeva ljudi koji cene vrednosti pravde, demokratije i snagu istine, prvenstveno onih koji žive od vlastitog rada, znanja i sposobnosti, kao što su: radnici, seljaci, penzioneri, preduzetnici, naučnici i humanistička inteligencija.

UPORIŠNI PRINCIP

Uporišni princip organizacije političkog sistema za koju je opredeljena Socijaldemokratija je građanin (pripadnik profesije, imovinskog statusa, klase, religije i nacije), odnosno čovek (pripadnik različitih slojeva ljudi koji živi od vlastitog rada, znanja i sposobnosti, a samo uslovno i relativno narod (koga čine i nepismeni i akademici, i talentovani i netalentovani, i vredni i lenji, i miroljubivi i agresivni ljudi) i nacija (kao deo naroda koji ima svoja obeležja po kojima se razlikuje od drugih nacija: jezik za međusobno sporazumevanje, ali svaki jezik ima mnogo dijalekata; veru, ali je svaka nacija starija od svoje vere; običaje, ali i dva susedna sela nemaju potpuno iste običaje; tradiciju i kulturu, ali ni jedna nacija nema ''čistu'' kulturu već se kulture susednih nacija prožimaju; zastavu, grb, himnu ...).

Čovek je najviša vrednost!

OBELEŽJA

Osnovna politička i ideološka obeležja Socijaldemokratije su reformizam odnosno, princip mirnih, postepenih, evolutivnih, socijalnih reformi, u opštem interesu svih građana; princip parcijalnih promena u državi i društvu, koje mogu da funkcionišu i uvećavaju kvalitet života; politički balansi između tržišta i države i između interesa pojedinca i interesa zajednice; pronalaženje ''najmanjeg zajedničkog imenitelja'' u savezu interesnih grupa i slojeva, koji je prihvatljiv za sve ili većinu interesnih grupa; viđenje države kao glavnog sredstva društvenog preobražaja i kao organizma prava, pravde i celovite ljudske slobode, ali savremene, nadklasne, pravne i države blagostanja i socijalne pravde.

SRBIJA DANAS NIJE NA DOBROM PUTU

Nijedna druga država i narod ne mogu da se pohvale da su veći od Srbije i srpskog naroda - u nauci, kulturi, sportu i u svemu onom drugom što je ljudsko – osim po nasilju, i  unutrašnjoj politici, zbog čega ih stalno i prate velike krize i nevolje: bela kuga, ratovi, seobe, satanizacija, izolacija. Beda! Hazarska sudbina!

Kao što ni Njegoševo upozorenje: ''Kome zakon leži u topuzu ... '', tako ni promena vlasti posle 5. oktobra 2000. godine nije dovela do promene politike i sudbine Srbije i srpskog naroda, već do daljeg zapleta njihove drame: sporan status Kosova i Metohije; trapavost u pridruživanju Evropskoj uniji; gušenje razvoja lokalne samouprave i demokratskih institucija, ustavnosti i zakonitosti; povećanje dominacije izvršne vlasti, broja afera, političke nestabilnosti, međupartijske ostrašćenosti i sukobljavanja, ekonomskog nazadovanja, uvoza, broja otpuštenih s posla, kriminala i korupcije, socijalne i duhovne bede, odlaska iz zemlje, strahova ljudi, i to ne samo da će im bolji život postati izvesnost, već i da će izgubiti i ono što im je preostalo; smanjenje industrijske i poljoprivredne proizvodnje, izvoza, investicija, zaposlenosti, standarda, medijskih sloboda, kritičke javnosti; nestanak srednje klase i pogubno raslojavanje stanovništva izazvano i pljačkaškom privatizacijom; neizvesna sudbina prognanih, nezaposlenih, mladih, penzionera ...

NEOPHODNE SU STVARNE PROMENE

S obzirom da većina građana smatra da se Srbija kreće u lošem smeru i da je dominantno raspoloženje: ''Sadašnjost je sve gora, prošlost izgleda sve bolja, a budućnosti nema ukoliko se nastavi ovako'', neophodan je ekonomski, duhovni, kulturni i socijalni preporod, odnosno nova politika,  bolji sistem, novi ljudi i novi odnosi, koji društvu i državi Srbiji mogu da donesu boljitak. Zato su i neophodne promene, ali postepene, mirne i demokratske, uz uvažavanje ustavnog nacina da se dođe do političkih odluka, pomoću kojeg pojedinci dobijaju ovlašćenje da donose odluke putem konkurentske borbe za sticanje glasova u narodu.

Uz dijalektiku: ''Sve se kreće, sve se menja, ništa nije večito'', Srbiji danas trebaju stvarne promene, a ne one koje se tek uzvikuju, radi mimikrije.

DANAŠNJA POLITIKA NIJE ADEKVATNA

Na političkoj sceni Srbije danas dominira neoliberalni i desni koncept vlasti, koji je i definisao politiku na ''moderan'' način, kao dramu - golu i krvoločnu borbu društvenih grupa i pojedinaca za osvajanje, očuvanje i povećanje moći, vlasti i koristi koje idu uz to.  To je rezultat izborne volje građana, ali u situaciji kada je i izborna ponuda samo lažna dilema izmedu dva sistema: ili neoliberalizam ili desni populizam? Međutim, ni u neoliberalizmu ni u nacionalizmu, za većinu građana, nije moguć normalan život, jer počivaju na stalnom obnavljanju i zaoštravanju konflikata, produbljivanju podela i izgradnji društva privilegija i dobrobiti samo za mali broj (bogatih) ljudi.

ALTERNATIVE IMA

Jedini prihvatljiv odgovor na savremene izazove društva i ekonomije trećeg milenijuma i politička alternativa negativnim izazovima, u koje je Srbiju i srpski narod doveo neoliberalni i desni koncept vlasti, je humanisticka inicijativa, koje, i pored nestanka Treće internacionale, ipak ima, jer je opstala Druga internacionala – socijaldemokratija, koja definiše politiku na ''klasičan'' način, kao činjenje dobra; sredstvo za postizanje uzvišenih, opštedruštvenih ciljeva; delatnost uspostavljanja zajednice slobode za ljude, gde čovek nije sam sebi dovoljan, niti svoj život svodi na privatnu korisnost; umeće pretvaranja mogućeg u stvarno; mudrost upravljanja ljudima i stvarima u svrhu ostvarivanja najviših ljudskih vrednosti, čijom primenom ljudi i nastoji upoznati, predvideti i kontrolisati posledice svog delovanja.

Iza te alternative u Srbiji već deset godina (1997. – 2007.) stoji Socijaldemokratija.

Posle knjige «Demokratska pljačka Srbije» pojavila se knjiga «Elita, građanstvo, slaba država...» koju je «Politika» prenela u 32 feljtonska nastavka. Ovu nisku bisera upotpuniće i štiva o slomu bankarskog (likvidaciji Beobanke, Beogradske banke, Invest banke i Jugobanke) i privrednog sistema, prodaji šećerana za po 3 evra, šećernoj aferi (nestalo 200.000 tona uvoznog šećera po ceni od 630 evra), sirijskoj nafti, nacionalnoj štedionici, isključivoj privatizaciji putem prodaje...

U feljtoskim nastavcima «Sartid – stariji od komunista» pobrojani su svi akteri nečasne prodaje ovog giganta Srbijanske privrede. Ja ću ih sa razlogom navesti. To su: Danko Đunić, Vlada  Srbije (Đinđić, Vlahović), Pitić, Kolesar, Janjušević, Ignjatović, Marčić, Kljajević, sekretarijat za zakonodavstvo Mirko Banićević, Dragan Šagovanović... Mozaik je upotpunjen sa Labusom, Dinkićem, Đelićem ali nije kompletan. Knjiga i feljtonski nastavci su izvorno naslonjeni na izveštaje nadležnog državnog organa za borbu protiv korupcije, što je poznato državi koja promoviše vladavinu prava. Ovoj grupi ljudi  ne pripadaju Peručić, Kertes, Cepter, Mišković, Drakulić... pa im se zbog toga izvinjavam.

Trudim se da naglasim samo neke aspekte poklona u vidu Sartida. Posle aktera ove drame red je da iz feljtona pobrojim i imovinu Srbije koja se poklanja uvaženom biznismenu iz Detroita: Nova željezara sa šest čeličana i valjaonica koje se prostiru na 300 hektara zemlje, staru željezaru sa tri livnice, fabriku štednjaka, čamaca, manjih brodova, ograde, nameštaja, fabriku belih limova u Šapcu, Fabriku  kreča u Kučevu, Luku Smedereva, Slobodnu carinsku zonu Smedereva od 21 hektara površine;

Izgradnja MKS  (Sartida 1913) trajala je 25 godina, a zvanično nikada nije investicija okončana. Gradnja finansiranja sredstvima građana (budžeta) i banaka (međubankarski sporazum) i inostranim kreditima. Sve to zajedno iznosilo je više od 2,0  milijarde dolara (sa kamatama). Kompletna prerađivačka industrija Srbije zavisilo je od MKS-a (gvožđe, čelik, limova). Moćni državni pojedinci prodadoše sve to za 23,0 miliona dolara uz bednu taksu i proviziju od 10,0 miliona dolara. Uzaludni su bili pokušaji konzorcijuma 9 evropskih banaka da ospore privatizaciju (prodaju Sartida) koji potražuju 110,0 miliona dolara (zapadnoevropske banke) kao i Italijanskog Koncerna «Duferko» od 118,0 miliona dolara. Takvi potezi moćnika iz «demokratske» vlasti usporili su ili potpuno zaustavili privrednu saradnju Srbije sa zapadnom evropom, a posebno sa Italijom. Vlada Srbije vodi pregovore kako da poreski obveznici izmire obaveze prema konzorcijumu i «Duferku», a da se gospodin Gudiš ne uznemiri!

Za sve uzete kredite za opremu i sirovine, domaće banke su izdavale garancije koje su pokrivane hipotekama (imovina MKS – Sartida 1913), što je sudskim odlukama registrovano. Međutim, pobrojni moćnici su davali naloge sudu  da se hipoteke brišu iz registra bez pravno valjanog razloga i bez znanja davalaca kredita, opreme, repromaterijala tj. protiv zakonito. I da sve bude kako ne valja ti isti ljudi davali su naloge da se formiraju nova smešna preduzeća na koja su prenete obaveze Sartida naravno bez imovine i pokrenuti stečajevi, kako bi se izigrali poverioci.

Moćni pojedinci kojima zakoni nisu smetali da ovo urade  nisu imali ni morala, a šta tek reći o njihovom poimanju interesa Srbije, skoro isti oni koji  likvidiraše bankarski sistem Srbije, a time  i privredni sistem sa neprocenjivom štetom za postojeće i buduće generacije, viđeni su u svakoj aferi. Nemoćna pravna Srbija će dugo grcati pod teretom i šta očekivati nego da će to «narod pozlatiti».

Dragiša Vešović
Beobankar

Beograd

Beograd, 30.08.2006.g.      

                                               

Teški incident na jučerašnjoj košarkaškoj utakmici «Crvene Zvezde» i «Partizana» samo je poslednji u nizu krajnje zabrinjavajućih koflikata na sportskim terenima i u sportskoj organizaciji Srbije uopšte (donedavno i Crne Gore).

Kao na dlanu se potvrđuje da se takve pojave ne mogu sprečiti samo boljom organizacijom sportskih priredbi, radom klubova sa navijačima, rigidniim ponašanjem policije i pooštravanjem kaznenih mera za izgrednike.

Polazno Stanovište Socijaldemokratije je da stanje u sportu ne može biti bolje od stanja u društvu, državi. Sport nije izolovano društveno ostrvo. I sport, možda i više od ostalih oblasti društvenog života, jer su njegovi najbrojniji akteri mladi ljudi, nužno dotiču anarhija, kriminal, zloupotrebe raznih vrsta, diletantizam u rukovođenju i slične pojave koje su se uveliko odomaćile u društvenom životu.

Socijaldemokratija stoga smatra da je ozdravljenje domaćeg sporta, a time i svođenje incidentnih situacija na meru podnošljivosti, moguće samo reformisanjem cele organizacije države i društva i njegovom moralnom i svekolikom obnovom.

ODBOR SD ZA OMLADINU I SPORT