SEĆANJE NA DR VUKA OBRADOVIĆA (1947. – 2008.)



Sa velikom tugom i žalošću obaveštavamo građane, prijatelje i članove Socijaldemokratije da je 13. februara 2008. godine u Beogradu, u 61. godini života preminuo dr Vuk Obradović, nezaboravni general, vizionar i političar, naš osnivač i dugogodišnji predsednik.




Po ličnoj želji, naš predsednik je sahranjen u krugu porodice, 16. februara 2008. godine, na groblju Orlovača u Beogradu.



Hvala ti Vuče. Sva tvoja dela bila su junačka, herojska, dostojna najvećeg poštovanja. Bio si i ostao zauvek naše najveće znamenje. Neka ti je večna slava.



Socijaldemokratija će te uvek pamtiti i s ponosom nositi u srcu tvoju briljantnu i poučnu biografiju:



Rođenje: ''Rođen sam 11. aprila 1947. u selu Kondželj, u Toplici, u učiteljskoj porodici, kao treće od ukupno devetoro dece.''



Otac Joksim: ''Otac, zvao se Joksim, bio je briljantan čovek. Velikom broju vrhunskih intelektualaca, od kojih danas mnogi rade u visokim naučnim i drugim institucijama, bio je učitelj i vaspitač. Dr Cane Mirković iz mog rodnog Kondželja – lekar, pravnik i književnik – napisao je u jednoj svojoj knjizi da Kondželj u nesrećnom ratu 1941. –1945. nije izgubio ni jednu glavu ponajviše zahvaljujući prijateljstvu mog pokojnog oca Joksima, koji je bio blizak partizanima, i popu Radetu Kaličaninu koji je bio blizak četnicima. Ponosim se svojim ocem. Bio je pravi narodni učitelj. Umro je još 1964. kad sam ja tek završavao gimnaziju i kad sam imao 17, a najmlađi brat tek 4 godine. Pamtim da nikada nije seo za sto da jede, dok deca ne bi ''očistila'' čorbaluk sa jelom koji je majka spremila. Hranio se mrvicama koje su za nama ostajale. Strašno mi je žao što moj pokojni otac Joksim nije dočekao da vidi da su mu deca stasala.''



''Sećam se, 1961, kada smo stasali za srednju školu, roditelji su prodali tri njivice u rodnom Kondželju i, da bi nas približili školi, u Prokuplju kupili jednu prizemljušu. Dva odeljenja bila su od pruća, oblepljenja blatom, a u trećem, urađenom od ''tugle'' (nepečene cigle), stanovala je neka žena sa stanarskim pravom. Nas jedanaestoro živelo je u ta dva odeljenja od pruća. Jednog dana, srušila se ogromna bujica sa padina Borovnjaka i probila kroz ''zidove''. Otac je već bio bolestan i nije mogao da pomogne. Večno ću pamtiti njegove suze bespomoćnosti.''



Majka Saveta: ''Heroj žena. Završila je predratnu Radeničko – domaćičku školu, divno je šila i nije bila zaposlena, ali rodila je, othranila i vaspitala pola razreda. Iškolovala je dva doktora nauka – Pavića i mene, dva generala – Vuka i Miloša, i još dva stručnjaka evropskog ranga – Peka i Koču. Bila je izuzetno znatiželjna i obaveštena o svemu što se događa u zemlji i u svetu. Nije mogao da protekne dan a da ne pročita novine. Pisala je i pesme. Mnogi su dolazili kod nje da se sa njom posavetuju. Iako je radi oca i vremena u kom je živela bila u Savezu komunista, bila je vernica. Postila je svakog petka i poštovala sve postove. Njen pradeda Miro bio je jedan od glavnih organizatora izgradnje crkve u mom rodnom selu poznate kao Toplička Gračanica. Neposredno pre nego što se rastala sa životom, zatražila je da joj svako od devetoro dece obezbedi po jednog sveštenika za opelo. Na večni počinak ispratio je niški vladika Irinej sa trinaest sveštenika.''



Zašto si me majko rodila?: ''Kad im dojadi život, najčešće ljudi postave sebi pitanje, vapaj - zašto si me majko rodila?! Ja na to gledam, kao na pitanje smisla života, ili samospoznaje: zašto sam rođen, koja je svrha mog života, i koji su mi intelektualni, emotivni, voljni i duhovni kapaciteti dati da to ostvarim.''



''Od majke sam nasledio hrišćansku smernost. Uostalom i vaspitan sam u tom duhu. Učeni smo međusobnoj solidarnosti, poštovanju starijih, trpljenju i strpljenju, skromnosti, pristojnosti. Živelo se hrišćanski, a da se to javno ne manifestuje. Mene je tako tajno i krstio pomenuti pop Rade Kaličanin, prijatelj naše kuće. Slavimo Vasiljevdan.''



Detinjstvo: ''Detinjstvo sam proveo u vreme posleratne bede i političkih lomova. Svega je bilo u enormnim količinama - i bede u kojoj smo živeli, i međusobne ljubavi koja nas je održala, i volje da se učenjem i

radom izborimo za dostojanstven život.



Rastanak s rodnim mestom: ''Pobegao sam od tamo od bede, u vojsku. U 13. oj godini sam dobio vojnu stipendiju. Da sam bio bogat možda bih tamo proveo ceo vek, živeći mirno na seoskom imanju ili učiteljujući, kao moj otac. Ponekad se rastužim i uhvati me ''mala snaga'', kad zapadnem u civilizacijski mulj, i kad to uporedim sa zavičajnom toplinom. Na žalost, otkako mi roditelji nisu među živima, skoknem tamo sve ređe. Veoma žalim zbog toga.''



Zavičaj:  ''Srećan sam zbog ljubavi i poštovanja zavičaja. U ovom poslu, kojim se bavim, najteže je biti prorok u svom selu. Ko to uspe, pobedio je. I u najtežim trenucima ja sam imao podršku svojih zemljaka.''



Stan: ''Živim u Beogradu, u troiposobnom stanu koji sam dobio od Vojske i 1992. godine ga otkupio. Radni odnos imam kao poslanik u Saveznoj skupštini. Živim od poslaničke plate, od koje obavezno izdvajam deo za troškove u stranci.''



Porodica: ''Oženjen sam i imam dva sina. Svi moji ukućani, imaju svoja interesovanja i svoje poslove. Politika je moj posao, a bitke koje vodim su moje bitke. Želim da ih zaštitim od surovosti koje politika sa sobom donosi. Imam unučicu Mašu, koja je najslađa i najlepša devojčica na svetu.
Po svoj prilici govore istinu oni koji kažu da se unuci, na neki način, vole više od sopstvene dece.''



''Brata su mi nezakonito smenili sa dužnosti direktora Savezne uprave za kontrolu letenja. Pilot, nastavnik letenja, cenjen u međunarodnim razmerama, prvo je ''ustupio'' svoje mesto u Upravnom odboru JAT-a jednom advokatu, a zatim i mesto direktora SUKL-e čoveku koji mu u stručnom pogledu nije ni do kolena. Ali, zar je to važno? Danas je najvažnije da budeš uz političke monopoliste i ljude koji Srbiju doživljavaju kao svoj pašaluk.''



Siromaštvo: ''Kad je moj brat Peko završio osnovnu školu došla je do moje majke jedna žena iz susedstva, inače vrlo imućna. Ponudila je majci da njen suprug, inače uticajan čovek u Prokuplju, nađe za Peka neki fizički posao. Majka je na to odgovorila: Neće Peko biti fizički radnik! Ja sam odlučila – i njega ću poslati u gimnaziju. Danas je Peko vrhunski stručnjak za osiguranje i briljantan advokat, koji od posla ne može da digne glavu.''



Školovanje: Završio sam gimnaziju u Prokuplju, više visokih škola, poslediplomske studije i doktorirao 1988. godine. Sve vojne škole, Vojnu akademiju kopnene vojske, Visoku vojno-političku školu i Komandno-štabnu školu operatike, završio sam kao najbolji u svojoj generaciji. Bio sam najbolji student, sa prosekom 10, kao i najmlađi doktor vojnopolitičkih nauka u Jugoslovenskoj armiji, najmlađi general sa četiri vanredna unapređenja.



Doktor sam vojno-političkih nauka. Doktorirao sam na problemu nacionalizma (šovinizma) u jugoslovenskom društvu. Objavio sam knjigu o tome i više od 50 naučnih i stručnih radova.''



Moral: ''Onima kojima je stalo do morala nije mesto samo u crkvi, nego i u politici, ako znamo šta je moral. Meni je najbliža definicija: ''Ako ja nemam što da jedem, onda je to glad. Ako moj sused nema što da jede, onda je to moral''. To je moral i u politici. To je politka. Jedina dilema je: jesi li u ovom poslu da bi zadovoljio svoju glad, ili zbog suseda koji je gladan. To je u osnovi moj duhovni kapacitet.''



Volja: ''Opet ću citirati mudrijeg od sebe: ''Ako izgubiš ponos, nisi izgubio ništa. Ako izgubiš zdravlje, izgubio si pola. Ako izgubiš volju, izgubio si sve''. Ponos koji je proizilazio iz funkcije u vojsci i politici, nije mi značio ništa, zdravlje me, hvala Bogu, još uvek služi, a volja me je održala. Proživeo sam strahotu najvećeg siromaštva, ali i osetio, sticajem okolnosti, i draž najvećeg bogatstva. Bio sam, moglo bi se reći, i u carskim i u kraljevskim odajama. Obavljao sam najviše vojničke i političke funkcije i, na drugoj strani, odlazio sa njih preko noći, faktički na ''doboš'', bez posla i ikakvih primanja. Ali nikad nisam gubio volju. Znam da život teče u ciklusima i da uvek ima vremena za novi početak. Pod uslovom da iz političkog izađeš čist.''



Emocije:  ''Izuzetno sam emotivan, jednako kad su u pitanju moji bližnji ili ljudi koje ne poznajem. Tuđa suza najčešće izaziva i moju. To sam poneo iz roditeljskog doma. Bilo nas je devetoro dece, i u našoj kući svega je nedostajalo osim međusobne ljubavi. Radost jednog, bila je radost za sve, tuga jednog, tuga svih. I bezgranična solidarnost. S vremenom sam očvrsnuo, postigao neki filozofski mir i samokontrolu. Ali pre nego bilo šta kažem ili uradim, prvo zapitam svoje srce da li je to u redu. Ne znam da li je i savest u srcu, samo znam da nema sile koja bi me naterala da se ogrešim. Čak ni o one koji mi nanesu zlo. Ne volim da govorim o svojim vrlinama, ali srećan sam što umem da praštam.''



Mentalne sposobnosti: ''Od mojih mentalnih sposobnosti posebno izdvajam pamćenje, brzo čitanje i koncentraciju. U školi su se ''šegačili'' sa mnom. Dali bi mi da jednom pročitam stranicu teksta, a ja bih posle sve ponovio od reči do reči. Danas ne pamtim kao nekada, ali brzo čitam, lako uočavam i dobro memorišem najbitnije. Što se tiče koncentracije, mogu da se udubim u problem i sagledavam stvari ne prema pojavnim oblicima već u kontekstu njihove suštine. Pre nego bilo što kažem ili napišem, prvo zastanem i u mislima ''premotam ceo film''. To činim i u javnim nastupima.''



Istinoljubivost:  ''Jedino je život u istini dostojan čoveka.''



Najviše me ljuti: ''Nečoveštvo. Spremnost da se slaže, podvali i podmetne drugome. Da se zlouopotrebi nečija dobrota. Uđe u bilo čiju privatnost i intimu.''



Mudrost: ''Koliko znam, do sada je mudrost najednostavnije definisana u molitvi Sijuks Indijanaca: ''Bože, daj mi smirenosti da prihvatim stvari koje ne mogu da izmenim, hrabrosti da izmenim stvari koje mogu i mudrosti da uvek mogu da ih razlikujem!'' Ja bih dodao i da istrajavamo na tom putu.''



Rečitost:  ''Veoma sam odgovoran prema rečima. Reč leči, ali i ubija, ohrabruje, ali i omamljuje, nosi istinu, ali i laž. A ko ima savest, svaka izgovorena reč mu se vraća kao eho. Zato vodim računa da kažem što mislim – ''rekoh i spasih dušu svoju''- ali da nikog ne povredim i da ne koristim teške reči. To u ovoj profesiji i nije prednost, ali uvek sam se čuvao i od praznoslovlja i mnogoslovlja. Uostalom, mislim da dela svedoče reči, a ne obrnuto. Demagozi su velika opasnost u politici.''



Posvećenost radu: ''Apsolutna. Uvek radim ono u što verujem, a verujem u ono što radim i sav sam u tome. Ne sećam se kad sam bio na odmoru, nemam vremena ni za porodicu i čini mi se da sam postao radoholičar. Osećam da mi je potreban odmor, ne ni zimovanje ni letovanje, već jednostavno ćutanje … Željan sam monaškog mira, iako nisam ni monah, još manje svetac''.



Odmor: ''Samo kad sam sam sa sobom.''



Prisluškivanje i praćenje: ''Prisluškivali su me i pratili i u Miloševićevo vreme. Tada sam bio obeležen, pa sam izbegavao prijatelje, posebno iz Vojske, da ih ne dovedem u nepriliku. Prisluškuju me i sada, pa se ponekad, u razgovorima koje vodim, poigram s njima. Odlučno se protivim takvom ponašanju. Ljudi koji se time bave, neka rade posao koje im je društvo poverilo, a ne da traže neprijatelje tamo gde ih nema.''



Novac:  ''Neko je rekao: dok sam bio mlad mislio sam da je novac najvažnija stvar u životu, a sada, u poodmaklim godinama, znam da je najvažniji. Ne slažem se s tim. Novac je značajan, ali ne i najznačajniji. Ako ste nedorasli, on može da slomi čoveka, da ga sruši, pretvori u ruinu. Novac, kao i slavu i popularnost, treba umeti nositi. Želim novac samo u meri da svojoj porodici i sebi obezbedim pristojnu egzistenciju. I uvek ću uspevati da ga toliko imam. Kad ne bih radio ovo što radim, kopao bih kanale, radio bilo šta, nijednog posla se ne stidim, ali nikada više neću biti gladan. Znam šta je sirotinja. Dovoljno sam bio gladan u detinjstvu.''



Pokušali su da me kupe: ''Da sam pristao, mogao sam imati vilu na Dedinju, račun u Švajcarskoj i sve ostale udobnosti o kojima mnogi sanjaju. Umesto toga imam miran san.''



Navijač: ''Zvezdaš sam od malih nogu.''



Kafana: ''Ne volim kafanu. Tamo idem samo kada ne mogu da izbegnem. Nestrpljiv sam i nemam vremena za duge priče i sedeljke.''



Piće: ''Sam i u svojoj kući nikad nisam popio ni kap alkohola. Smeta mi i teško ga podnosim. Popijem ponekad poneku čašicu, s prijateljima, posle napornog dana. Na žalost, i to su neki pokušali da zloupotrebe. I to uglavnom oni koji su s alkoholom od jutra do sutra, čije se ruke ne mogu da smire od pića. Ja sam se svojevremeno bavio problemom lečenja ljudi od alkohola! Smatram ga velikim porokom. Imam dva sina i ni jedan od njih niti pije niti puši.''



Pušenje:  ''Užas. Pušim već skoro 40 godina. Iako bih morao da ostavim, ''trošim'' u poslednje vreme i po nekoliko kutija dnevno. Izgleda da su u pravi oni koji kažu da je ''lako'' ostaviti pušenje. Znate za ono: Ostavljao sam ga najmanje 100 puta.''



Vojska: ''Bio sam najmlađi general JNA, načelnik njene uprave za informisanje i moral. Četiri puta sam vanredno i prevremeno unapređivan.



Aktivna vojna služba prestala mi je na sopstveni zahtev 20. maja 1992. godine. Neposredni povod za to bilo je neispunjeno obećanje dato roditeljima tadašnjih vojnika JNA da će im se deca sa ratišta u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini vratiti do 19. maja 1992. godine.



Portparol JNA:  ''Bio sam prvi čovek u uniformi koji ne misli uniformisano. Pretpostavljeni mi to nisu tolerisali, ali su morali da me trpe, jer me je javnost prihvatila, a nisam imao nikakvih dugova da bi me ucenom ušutkivali. Kad im je zasmetala moja otvorenost, doveli su drugog.''



Depolitizacija vojske: ''Bio sam među prvima koji se zalagao za depolitizaciju vojske i usprotivio instaliranju Pokreta za Jugoslaviju u JNA. I SK i Pokret za Jugoslaviju bili su već anahronizam. To su mnogi uviđali, samo je trebalo hrabrosti da se to javno kaže.''



Čast pozova: ''Nisam bio ni prvi ni jedini oficir koji je sačuvao čast i održao zadatu reč. Major Tepić u Bjelovaru i mnogi drugi, nažalost danas bezimeni, a to što su zaboravljeni je greh i sramota, sačuvali su čast i herojstvo srpskog vojnika. Moja sudbina, u odnosu na njihovu, nije ni vredna pomena, ali nisam više mogao da podnesem da vojnike porodicama vraćamo u kovčezima … U maju 1992. godine dao sam reč roditeljima da će im se deca vratiti kući do 19. maja. U svesti mi je bila istina: nema te ideologije koja je vredna ljudskog života. A borba za tada već propalu stvar, nije bila ništa drugo nego ideologija. Tako sam, 20. maja 1992. godine, skinuo uniformu i otišao. Mnogi misle da imam penziju. Nemam je. Iza mene je ostala blistava vojnička karijera najmlađeg generala i doktora nauka u bivšoj JNA, koji ništa nije stekao vezama i poltronstvom i koji je do kraja službe sačuvao svoje ja. I ni za čim ne žalim. Posle sam pokušavao da radim nešto privatno, ali ja nisam rođen za privatni biznis.''



Nisam bio ni Titov general ni dezerter:  ''Svako ima pravo da misli šta hoće, a ja kažem da sam oduvek bio i ostao svoj. U JNA, u kojoj sam položio zakletvu, ostao sam do poslednjeg dana njenog postojanja. Da nije bilo te zakletve - otišao bih iz Vojske i ranije. Ne zbog nje kao institucije, ja Vojsku i dan danas volim, već zbog tadašnje politike koja je Vojsku instrumentalizovala. Na žalost, i danas vrsni stručnjaci i oficiri beže iz Vojske.''



Preimenovanje Vojske: ''Početkom 92, posle raspada zemlje, javno sam se zalagao da se Armija preimenuje u Srpskocrnogorsku vojsku, a ne Vojsku Jugoslavije, jer Jugoslavije više nije bilo, pa zašto se stideti da armiju nazovemo rodnim imenom. To što nismo učinili tada, uradićemo, izgleda, sada. Progovorio sam i o kriminalu u Vojsci i prozvao admirala Mamulu, ranijeg saveznog sekretara za narodnu odbranu. Posle toga Milošević me je pozvao na razgovor, sećam se, pažljivo me slušao dok sam govorio, a zatim iskritikovao, ali ni ja njemu nisam ostao dužan. Osetio sam da me nije voleo, ali me je poštovao. Kad sam napustio Vojsku, čuo sam da je s olakšanjem primio tu vest.''



Milošević: ''Dok je bio na vlasti, smatrao sam ga najvećim krivcem za lošu politiku koja je dovela do stradanja celog naroda. Sada, kad je u Hagu, gledam ga kao čoveka, želim mu da sačuva zdravlje i uspe da odvoji individualnu od kolektivne odgovornosti. Pri tome ne mislim samo na njega.



U ''slučaju Milošević'' može se i treba odvojiti pojava od čoveka, nosioca. Poučeni iskustvom iz njegovog doba, treba da shvatimo da su koristoljublje i poltronstvo s jedne, a bahatost, gordost, narcizam, s druge strane, uzrok mnogih naših zala i to treba prvo dijagnostikovati, pa onda amputirati iz politike. I Milošević je bio marioneta te naše nesreće. Godilo mu je laskanje i udvorništvo potčinjenih i to je nagrađivao, a kad nije više mogao, prodali su i njega i našli nove sponzore. S druge strane, njegova gordost i osionost proizvodila je lako predvidljiv model ponašanja, kojim su naši protivnici vešto manipulisali i postigli što su želeli.''



Korupcija: ''Sklonost ka korupciji nije samo krivično delo, već i nacinalna opasnost. Zato sam u Vladi Srbije i želeo da se uhvatim u koštac sa tom srpskom hobotnicom. Ali, pogrešio sam, kao i većina naroda koja se nadala da je 5. oktobar 2000. početak postmiloševićevske Srbije.



Na žalost, blizu je istini činjenica da smo ipak lider i to među korupcionaškim zemljama. I to je srž naše drame.''



Antikorupcijska komisija: ''Kada sam na čelu antikorupcijske komisije došao do nekih saznanja, izgleda da su neki shvatili da je đavo odneo šalu i bilo je - oni ili ja. Hvala Bogu što sam prošao ovako kako sam prošao, moglo je biti i gore.



Videćemo svi ko su to ''oni'' za godinu - dve kad se više neće moći skrivati imena onih koji su pokupovali pola Srbije.



To zvuči zastrašujuće, ali zar nije bilo zastrašujuće i ono što nam se već izdešavalo posle 1990. Ko je verovao onima koji su upozoravali, a i ja sam jedan od tih, na raspad zemlje, ratove, pomeranje naroda sa viševekovnih ognjišta, tragediju Kosova i Metohije, NATO bombardovanje?



Nažalost, sva moja dosadašnja predviđanja su se obistinila. Ovo, najnovije se može preduhitriti. Zato postoje izbori. I svi građani moraju na sebe preuzeti odgovornost za njihov ishod.''



Žene:  ''Sve što se u vezi sa tim ženama desilo, smatram jednom od svojih većih pobeda u životu. Ne kažu uzalud da je najveća životna pobeda, kad pobediš sebe, pogotovo kad imaš užasan poriv i potrebu da braniš čast, ime, porodicu. Nisam branio sebe od njih, ali sam odbranio njih od sebe. Da sam se spustio na nivo onih koji su sve organizovali i vodili, kajao bih se ostatak života. Umesto toga, ja sam zadovoljan čovek. ''Otkako mi je kuća izgorela bolje vidim mesec'', glasi jedna japanska poslovica, a i ja se tako osećam. Usput, sve krivične prijave protiv mene su odbačene.



U mom odnosu prema ženama ništa se nije promenilo. Mogu vam priznati, da su mi, posle svega što se dogodilo, one postale i privrženije kao predsedniku Stranke. To mi je bila, možda, čak odlučujuća podrška da ne klonem duhom, mada sam po prirodi istreniran da sve podnosim stoički, ali me bolela patnja mojih najbližih. Nikad o ženi ništa loše ne bih rekao, javno, pa ma kakva bila. Za mene su majka, sestra, žena uopšte, reči koje izgovaram s pijetetom. To je i u biću srpskog naroda. Nije ovde slučajno, od svih svetaca, najjači kult Bogorodice i svete Petke.



Verovatno sam taj odnos sam poneo iz porodice u kojoj sam rođen. U svakoj ženi ja vidim nečiju sestru, majku ili kćerku. Imam dve sestre – Snežanu i Vukosavu – Vukicu. Kaže se da je sestrinska ljubav najsnažnija. To i ja osećam. U životu ljudi sve je moguće: da brat digne ruku na brata, otac na sina, ali se gotovo ne zna za primer, čak ni u istoriji ratovanja, da je sestra digla ruku na brata. Sestre su, po pravilu, iznad mere solidarne sa braćom. Zato mi je žao što moji sinovi neće doživeti sestrinsku ljubav. Ali sam ih učio da poštuju tuđe sestre.''



Izbeglice: ''Tužan sam i zbog stotina hiljada naših pečalbara, koji su oduvek, a naročito poslednjih godina, pošli ''trbuhom za kruhom'' u zapadne zemlje. Srećem mnoge, pa i one koji su zaista uspeli, ali ni jednog da je potpuno srećan. Svoj zavičaj i svoja zemlja su neodvojivi od majčinske topline, koju smo poneli iz kolevke. Zavičaj se ne može iz srca amputirati. Pesnik je poručivao ''Ostajte ovdje'', a ja poručujem vlastodršcima: ne terajte decu iz zemlje. Političar sam i zalagaću se da Srbija bude domovina i za stotine hiljada onih koji su iz nje voljno ili nevoljno otišli i da oni ne budu emigranti, apatridi, već naši ambasadori u najširem smislu, poslovni partneri, kulturni atašei, gde god da su. Naši poslovni ljudi tamo mogu prodavati naše prozvode, kulturni poslenici praviti kulturne i umetničke veze sa svetom, naučnici i profesori predavati naša znanja i duhovne vrednosti. Nikolaj Berđajev, ruski izbeglica i pravoslavac, doktorirao je u Engleskoj i predavao filozofiju religije na Kembridžu i Oksfordu! I naš Tesla, koji se bavio sasvim drugim, nije se predstavljao kao kosmopolita. Naprotiv. Tvrdim da, što se tiče našeg ''puta u Evropu'', mi već imamo hardver, samo nam treba softver i da se sve umreži. To je posao vlasti. Preko naših ljudi, mi smo već u svetu, samo im treba dati akreditacije, vratiti im domovinu i pravo glasa u njoj. I uslove da mogu da se vrate, kad god požele. A kada budemo svet, ovi što sada rastu i školuju se neće morati ni da idu odavde.



Tu priča se priča o zavičajnoj nostalgiji ne završava, već  počinje, ali ne o mojoj nostalgiji već osnovnim ljudskim pravima naših izbeglica koja ova država mora da zaštiti. Kad susrećem naše raseljene i prognane ljude, a njima je zavičaj istrgnut iz srca, divim im se kako to stoički podnose. Dok se ratovalo i ginulo, ovde su svima bila puna usta ''o borbi za srpske nacionalne interese i naš narod tamo''. Sada je taj narod ovde, ili u rasejanju. Kako brinemo o njemu? Kome može savest biti mirna kad masa njih već tolike godine živi u izbegličkim kampovima. Ma logorima, da se ne lažemo. Šta je ova država uradila za njih? Zašto im nije pomogla da se bar bore za svoja prava pred evropskim sudovima u Hagu i Strazburu, umesto da im advokati to krvavo naplaćuju? Ko vodi računa o nestalima? Odgovor na ta i mnoga druga pitanja je možda najpreči moralni izazov za buduću nadam se, narodnu vlast.''



SPC: ''Nije banalna stvar što je, u međuvremenu, i SPC prigovoreno da se služi govorom mržnje. Ne verujem da se desilo igde u svetu, osim u totalitarističkim režimima, koji su imali neograničenu vlast i nad telima i nad dušama svojih podanika, da političari sude Crkvi. A na čelu naše Crkve je Patrijarh Pavle, svetac koji hoda. To su, ako sam dobro upoznat, prvi uočili pripadnici katoličke konfesije! Ima nas, na žalost, kojima ništa nije sveto.''



Mladi: ''U medijskim kampanjama mladima poručuju da budu strpljivi, što je suludo. Oni ne treba da se uče strpljenju, već svaki dan da troše energiju. Žalosno je što i oni, dok čekaju privredni preporod i sami sade ''biljčice'' pa i u saksijama i na terasama. Koliko su para potrošili na sulude medijske kampanje, mogli su im napraviti i igrališta i bazene i organizovati povoljno učenje radnih veština koje će im koristiti u životu.



Besposličarenje je uvek opasno. Rešenje je u pristupačnom školovanju, zapošljavanju, radnoj i socijalnoj zaštiti. Pre toga, u zakonskom kažnjavanju svih manipulacija.''



Droga: ''Većina naroda misli i da vlast direktno podržava narko mafiju. Ne sećam se da su skoro nekog ozbiljnijeg trgovca drogom uhapsili. Pa u školi, gde ima više droge nego na tehno-žurkama, svi učenici znaju ko se drogira i od koga kupuju. Samo ne znaju roditelji, nastavnici, direktor i naravno ministri odgovorni da to znaju i spreče. Zašto zavera šutnje?



Pojedini političari zagovaraju legalizaciju tzv. lakih droga. Ti ljudi nisu normalni! Nema lakih i teških droga. Sve one podjednako i trajno oštećuju čoveka, čine od njega bogalja.''



Diktatura: ''Iz nauke o politici poznato je da su beda, isfrustriranost, strah, sigurna socijalna baza za diktaturu. Naš se narod kroz istoriju dosta napatio, uključujući i ovo vreme, i nadam se, shvatio da ga diktatori mogu baciti u još veću bedu.''



Ekstremizam: ''Nacionalisti s jedne i globalisti i mondijalisti s druge strane, kao krajnje političke opcije,  su dva kraja iste batine. Oni hrane jedni druge. Ja isuviše volim svoj narod i zemlju, da bih bio ili jedno ili drugo. Inače, nemam ništa protiv ničijih ubeđenja, to je uostalom i Ustavom zagarantovano, ali neka od tih ubeđenja ne prave profesiju, ni u politici, niti bilo gde u javnom životu.



Nacionalisti tvrde da brane veru, otadžbinu, kulturu … Sačuvaj me, Bože, takve odbrane. Svaki nacionalizam izaziva tuđi nacionalizam, e pa onda se zaista treba braniti. Vera i nacionalne vrednosti se neguju, i time najbolje brane. Posao političara je da garantuju ustavne i zakonske slobode za to, i spreče bilo kakvu diskriminaciju po tom osnovu. To je i suštinsko opredeljenje Socijaldemokratije i drago mi je što se to prepoznaje, posebno u nacionalno mešovitim sredinama, recimo u Sandžačkom kraju, a to sudim po broju ljudi koji su se pojavili prilikom prikupljanja potpisa. Radni narod, pogotovo one u najamnom odnosu, prvenstveno eksploatišu njihove gazde, a nacionalisti ih samo još više guraju pod njihovu samovolju.''



Kosovo: ''Kao da smo u svim ovim problemima, i bavljenju sobom zaboravili na Kosovo, a ono je najveći i nacionalni i nacionalistički i globalistčki problem. Izgleda kao da smo jedva dočekali da vruć krompir prebacimo u ruke drugima. Bivša vlast ga je prepustila svetu, a mi, kao da smo nasledili taj miraz. Kao da čekamo da kosmetski problem reši neko drugi. Manipulišući strahom od srpskog nacionalizma, Kosovom vlada albanska mafija, albanski makroi, belosvetski šljam. A ko su žrtve? Albanska sirotinja. Istina je da je većinsko stanovništvo tamo albanska sirotinja. Zar ne mislite, da je Srbija sređena zemlja, u kojoj vlada Zakon i radnopravna zaštita, taj narod radije živeo s nama nego u vlasti mafije, kojoj ništa nije sveto. Uveren sam da i u tome narodu, kao i u našem, još tinja čojstvo, a ne podaničko sluganstvo, samo mu treba dati prostor i vratiti poverenje u Državu, koja po definiciji služi tome da štiti narod, njegovu imovinsku i ličnu sigurnost.''



Vojvodina:  ''Sa najširom autonomijom, ali uvek u sastavu Srbije.''



Crna Gora: ''Samo političkim laicima i diletantima može da padne na um da ruše ono što je stvarano decenijama, da ne kažem vekovima. Odlučno sam za očuvanje zajedništva Srbije i Crne Gore.''



Globalizam:  ''Obmana je da su globalizam, mondijalizam pa i komunizam rešenje za miran suživot u lokalnim i globalnim višenacionalnim sredinama i uslov brzog ekonomskog napretka. I u Svetom pismu piše da je Bog stvorio različite narode i svakom dao svoj jezik. To je datost, koju niko ne može promeniti. Pa ni globalisti. Za razliku od nacionalista koji nas uvode u ratove i doprinose fizičkom istrebljenju, globalisti uništavaju duhovnu srž naroda, njegov etos, prave od njega zombije. Pa ako još ''prodaju veru za večeru'', onda možemo u novom svetskom poretku biti samo sluge ili prosjaci, bez imena i imanja.



Ne slažem se da, kao zemlja u tranziciji, podlegnemo svetskom trendu ''sila boga ne moli''. Prvo, duhovno biće možemo i moramo sačuvati. Ne shvatam one koji misle da je sramota biti Srbin, da je to nešto ružno i balkansko, koje tako bezimeni, ponizni i servilni prose po svetu. Šta je smetalo Tesli što je Srbin.
Ili, najnovije, našim sportistima. A oni jesu globalne veličine. Ako izgubimo duhovnu osnovu nacionalnog bića, onda nam ni zemlja neće predstavljati vrednost. Bićemo kolonija indonezijskog tipa. Mudri indijanski poglavica je odbio ponudu ''belog poglavice'' rečima: ''Kako mogu da ti prodam zemlju. Pa mi je nismo nasledili od svojih dedova, nego posudili od svojih unuka''. Mislimo o tome i u ovom procesu privatizacije koja je u toku. Tu se dešavaju užasne stvari. Socijaldemokratija je za privatizaciju, ali ne i za otimačinu, za prodaju čak i vitalnih kapaciteta u bescenje.''



Partnerstvo za mir: ''Jesam za sve što može da bude od koristi mome narodu i mojoj zemlji.



I pored svih iskušenja i opasnosti, mi opet srljamo u megalomaniju. Nekada smo bili lideri nesvrstanih, pa lideri u borbi protiv novog svetskog poretka, a sada nam se nudi liderstvo na Balkanu. Poručujem da budemo skromni, svesni svojih mogućnosti i da prvo počistimo svoje dvorište. Ako radiš što moraš i doći će što može. Setih se ilustracije iz nekog marketinškog udžbenika. ''Bili dva suseda, oba krojači. Jedan je na svojoj radnji napisao reklamnu poruku: najbolji krojač u gradu, a drugi: najbolji krojač u ovoj ulici''.



Sigurnost: ''U ovoj zemlji niko se ne oseća sigurno. Najviše žalim što se polako topi i jedna od najvećih tekovina petooktobarskih dešavanja. Ljudi se ponovo osećaju ugroženim. Nestaje im osmeh sa lica.



Lično se osećam bezbednim, jer sam, kako narod kaže, ''operisan od straha''. Ne znam da li je to mana ili vrlina, ali može biti problem, jer mi nedostaje taj instinkt. Ni u ludilu ne pomišljam da imam m obezbeđenje. Ne bojim se za sebe, ali da nečije dete nastrada štiteći mene, posle toga ni moj život više ne bi imao svrhe.''



Prošlost: ''Prošlost u životu svakog čoveka i naroda je značajna. U svakom od nas na neki način žive vekovi. Na žalost, od prošlosti ne može da se živi, ali može i mora da se uči. Zato sam ja uvek okrenut sutrašnjem danu.''



Političari sa bilborda: ''Želim im da trajno ostanu samo na njima.''



Niski udarci u politici: ''Ima ih koliko hoćete. Ja sam samo jedanput u životu bio u iskušenju da uzvratim. Na svu sreću, odoleo sam. Ne bih želeo da se ponovo suočim s iskušenjem takve vrste.



Nažalost, danas je mir prepreka za politiku, gde su sva sredstva dozvoljena,  ali se nadam da će se i u politici vremenom uvrežiti neke osnovne norme kulturnog ponašanja. Moj mir ne znači isto što i istočnjačka nirvana. To je kad čovek postigne kontrolu nad sobom, kad ume da se odupre iskušenjima, kad je tolerantan prema ljudima, ali ne i prema lošim pojavama. Kaže se: pronađi svoj mir i spasićeš hiljadu drugih. Taj mir je u suštini bitka za dobro i nepristajanje na kompromis sa svojom savešću. To nije tolerancija prema zlu, već upravo obrnuto, bitka protiv njega. Ne prljavim sredstvima, već

radom, redom i disciplinom, naročito zakonskom. Ali uslov je da prvo čovek sam sebe disciplinuje. To sam dobro uvežbao za 28 godina vojne službe.



Naša politička scena je užasno prljava i na njoj možete svašta očekivati. Da je sreće, naš bi narod pričao o godišnjim odmorima, pročitanim knjigama, pozorišnim predstavama, bavio se svojim životom. Politika je postala za ovaj, osiromašeni narod, besplatna zabava. Zato ni ja nisam izuzetak. Nedavno sam, na primer, saznao da sam trgovao naftom, iako ni jednu kap nikada i nikome nisam prodao. Te, upleten sam u šverc cigareta, iako to nisam učinio ni sa jednom paklicom. Neki me proglašavaju čovekom DB-a, iako i ptice na grani znaju da sam bio i ostao na njihovom udaru. Kažu da je povodom mog unapređenja u čin generala, na VMA priređen gala prijem, da mi je doneta čak i generalska uniforma, da sam je obukao i prošetao se u njoj u bolničkoj sobi, a ničega od toga nije bilo – ni prijema, ni uniforme, a ja sam, zbog diskushernije, bio prikovan za krevet. Nisam mogao ni da se pomaknem, a kamoli da šetam. Bio sam i vlasnik banke. Iz njihovih usta u Božje uši; nemam ni štednu knjižicu. Ne osećam grižu savesti prema bilo kome. Uvek sam se držao devize: ako ne mogu da pomognem, neću da odmognem. Uvek sam nastojao da sejem samo dobro. Nigde nije više laži nego u politici. Postoje namerne i nenamerne laži, ali posledice su iste. Laž je vrh oštrice mača zla. Začetak svakog zla.''



Savez Komunista:

U
SK sam bio bio uvučen i karijerom, i prirodom posla i, kako da ne, verom u neke ideale. Bila su to specifična vremena, gotovo svi oficiri bili su u Savezu komunista. Ja sam i u njemu uspevao da sačuvam dignitet. Znate, dok je čovek unutar strukture, zaokupljen rešavanjem svakodnevnih zadataka i kad oseti zadovoljstvo što se izborio za neku svoju istinu, ostaje vezan nadom da će moći učiniti i mnogo više. Ako si vani, ne možeš ništa, osim da budeš beskoristan i sebi i drugima.

U
SK sam primljen u 18-oj godini. Tri godine sam kao politički radnik bio i u Predsedništvu CK SKJ. Bila je to za mene najveća škola. Tamo sam naučio da globalno mislim, da u moru društvenih pojavnosti uočavam najvažnije. Tamo sam usavršio i politički jezik i ''pisarski zanat''.



Dosta rano sam shvatio da to nije ono pravo, ali od rada u Predsedništvu 1980. i definitivno. Još tada sam bio siguran da se primičemo velikoj drami. Porazilo me je kad sam shvatio da su mnogi ljudi, praktično kompletna državna i partijska elita, izdvojeni iz nacionalnog i narodnog bića i da svesno ili nesvesno naciju i državu vode u sunovrat, čak i rat.''



Autoriteti: ''Ne priznajem autoritete. Izlazio sam na kraj sa pretpostavljenima. Kako s kojim! Ali nijednom se nisam dodvoravao.



Vazda sam bio svoj, ali sam sa Socijaldemokratijom, čiji je jedan od osnovnih slogana: ''Ko je s nama, naš je prijatelj, ko nije sa nama, nije naš neprijatelj'', ulazio u razne političke koalicije i pravio kompromise. Realnost je bila takva da smo morali zajedno da rušimo bivši režim i menjamo sistem. Zadovoljan sam što smo ovo prvo uradili, ali ne i drugo, jer se to ne može sa konglomeratom svih mogućih političkih opcija. Za to su potrebni izbori, i to ne jedni i ne svake četiri godine, već i češće. Samo serijom izbornih utakmica možemo olakšati tranzicione muke i relativno brzo doći do stabilnog demokratskog poretka.



General u politici:  ''I generalima je mesto u politici. Kao i agronomima, lekarima, profesorima, seljacima i mnogim drugima. Šta su bili De Gol ili Ajzenhauer? Politika je moj zanat već 30 godina. I više od toga – ona je, izgleda, moja sudbina.



I general može biti demokrata, jer u Vojsci ima više demokratije nego u nekim strankama koje sebe nazivaju demokratskim. Zar su rad, red i disciplina u suprotnosti sa demokratijom? Razume se da nisu.''



Uzor: ''Uzor u politici mi je Ulof Palme. Na žalost, nije više među živima. Jedino njegovu fotografiju imam u svojoj kancelariji.''



Poređenje: ''Kaže se da su grabljivice uvek u jatu, a orlovi sami i svoji. Naša stranka, Socijaldemokratija, prekalila se, očistila i nije nikad bila homogenija. Ponosim se njome. Zov novca i vlasti retki mogu da nose. To se najlakše radi u jatu, među vranama. Ja tu ne pripadam. U politici je trajanje života suprotno onom u prirodi. Ne spadam u instant političare, odavno sam u njoj. Sledim ideju koja će vremenom biti dominantna, jer je najbliža interesu većine stanovništva, a ispred sebe ima interes naroda.''



Politička scena: ''Imamo najprljaviju političku scenu u Evropi, na kojoj se trguje svime – od ljudskih sudbina, poslaničkih mandata do cementara, gde praktično ništa nije sveto.



Što je najgore, gotovo sve su uključili u tu trgovinu. Kad četverogodišnja devojčica pita mamu po izlasku iz banke: ’’Mama, šta si kupila teti pa ti je dala platu’’, zapitate se može li biti gore. Tvrdim - može, kad sam video da su doveli kamere na najveću srpsku svetinju Hilandar i tamo slikali reklamni program za izbornu kampanju. To nije radio ni Milošević. On je tamo išao helikopterom, ali se nije slikao, bar koliko je meni poznato.''



Reformska Vlada: ''Ne kažem da nisu ništa dobro uradili i da su svi tamo loši, ali za ukupni utisak meni je najvažnije kako ljudi žive. Da li imaju posao, dobre i redovne plate i penzije ... Zar mislite da je slučajno, bensedin, posle hleba, mleka i cigareta, danas najprodavaniji artikal. Ako su deca gladna, gola i bosa, ko pati? Ko ujutru lista novine, počevši od crne hronike i koga se boji da će naći? Kad je u ovoj zemlji bilo više oceubistava, bratoubistava, čedoubistava, a u našem jeziku i ne postoji izraz za ubistvo majke ili sestre, a dešava se sada.''



Seča kadrova: ''Započeta seča stručnjaka iz proteklih režima nastavljena je i posle 5. oktobra. Znam čoveka, doktora nauka, redovnog profesora i stručnjaka od ugleda i izvan ovih prostora, koga su 5. oktobra makli s mesta rukovodioca i zamenili ga njegovim asistentom. Srećan sam zbog onih koji su preživeli seču i ostali na svojim mestima. Svaka loša vlast se boji autonomnih, neposlušnih i nepotkupljivih, naročito pametnih ljudi, pa i onih od autoriteta i poštovanja u svojoj sredini, ako i nemaju formalno obrazovanje. Više nikada sa rukovodećih niti drugih odgovornih mesta politika ne sme da sklanja takve ljude. Socijaldemokratija želi da na takva mesta, od fabrike i bolnice do Vlade, dođu sposobni a ne podobni.''



Kandidatura: ''Kandidovao sam se za mesto predsednika Republike. Posle svega što sam u životu prošao, a prošao sam mnogo, ponekad kažem da sam proživeo bar tri normalna ljudska života, a ''od čega ne poginuh, od toga ojačah'', mislim da sam u najboljim godinama za ozbiljan javni posao. Sada je u opciji ta funkcija, za nju se još u martu opredelio Glavni odbor Socijaldemokratije, a posle jednodušnog zaključka da samo socijaldemokratskom političkom strategijom Srbija može da izađe na pravi put, ta odluka je i ozvaničena. Nismo smeli da dozvolimo da ovi izbori proteknu bez predstavnika socijaldemokrata. I zbog sudbine socijaldemokratske ideje i prakse koja je dominantna u Evropi, i zbog Srbije.



Svi kandidati za svoj program kažu da je najbolji. Ja ne samo da kažem, već i mislim tako. Nema čoveka u Srbiji, bez obzira na naciju, veru i političku opredeljenost kome nije stalo do vrednosti za koje se socijaldemokrate zalažu.



Nemojte to da shvatite da sam rekao da sam rođen za predsednika … Pojasniću. Veoma rano, dok sam bio dete, uočili su ljudi kojima sam bio okružen razliku između mene i mnogih mojih vršnjaka. Dok su neki bili preterano zavisni od roditelja, čak ih svojim zahtevima i neodgovornošću opterećivali, ja sam brinuo da im ne otežavam život, da im pomognem na svaki način, da im se odužim za njihovu ljubav i žrtvu i zaključio da ću to najbolje moći ako učim i živim tako da se nikada ne postide zbog mene, naprotiv, da se ponose. A, kako je ''dete otac čoveka'', takav sam i danas, s tim, što ljubav i odgovornost koju sam u detinjstvu osećao za roditelje, braću i sestre, sada osećam ne samo prema najbližima, već i prema ljudima uopšte. Uvek sam više brinuo o drugima nego o sebi. Zato ne mogu da ostanem po strani, ni sada kad su tri četvrtine građana Srbije gladni ili na ivici egzistencije, čak i pred opasnosti da izgube i nadu i dedovinu. To je i odgovor na pitanje o samospoznaji smisla i svrhe života.



Bilo je predloga da se predsednički kandidati podvrgnu testiranju inteligencije. Nemam ništa protiv. Bio sam svojevremeno na takvom testiranju i sećam se da mi je koeficijent bio natprosečan, preko 130. Pa zar bih silne škole, a pošao sam u školu sa 5 godina, završavao kao najbolji u generaciji, a da pri tom nikad nisam bio knjiški ''moljac''. Gimnaziju u Prokuplju završio sam u 17-oj godini kao odlikaš, na Akademiji KOV prosek mi je bio 9,89; u Visokoj vojnopolitičkoj školi 9,56; a u Komandno-štabnoj školi operatike 10,00. Magistrirao sam 1978, a doktorirao 1988. godine. Sve moje službene ocene su bile ''naročito se ističe''. Četiri puta sam vanredno i prevremeno unapređivan. Bio sam najmlađi general u JNA. Vera u sopstvene sposobnosti i obrazovanje daju čoveku autonomiju. Takav čovek će teško prihvatiti da bude pion u tuđim rukama. Ali i to treba znati nositi i ne zloupotrebljavati. Mislim da je ne manje važna od intelektualne, emotivna strana ličnosti. Čovek bez emocija, posebno bez savesti, podložan je iskušenjima i može lako postati monstrum.



Nisam angažovao marketinšku agenciju za ovu kampanju. Ne samo zbog para. Pa ja sam nekada vodio službu za inofrmisanje i propagandu i znam da je istina najbolji marketing. Naravno, samo za političara koji misli da traje.''



Izbori: ''Zahtevam parlamentarne izbore, jer su protekli bili plebiscitarni, dobili su mandat da sruše bivši režim, a ne da rade to što rade. Ja stalno ponavljam, posle 5.oktobra, promenjena je vlast, ali ne i sistem.



Predizborna obećanja: ''Narodu se, a naročito sada, u predizbornoj kampanji obećavaju ''brda i doline'' i to sa postojećim sistemom vlasti i odnosa. Ne u potpunosti, ali pokušaću da objasnim fenomen da ljudi vole ''male slatke laži''. Posle jednog mitinga našem poznatom političaru prigovorio je prijatelj: ''Zašto lažeš narod?'', a on mu odgovori: ''To samo ti i ja znamo, a onih 100 hiljada budala ne zna''. Mislim da ta naklonost prema lažljivim autoritetima počinje u najranijem detinjstvu. Kad malo dete kaže mami da je tata nešto ružno uradio, biće kažnjeno i posle ubeđeno da je ''tata fin i da on to nikad ne bi učinio''. Tako ga odmalena uče da više veruje autoritetu nego svojim očima i ušima.



Zbog toga se male šanse normalnih ljudi u politici. Ali,  ja sam optimista. Prepoznaće ga ljudi. Istina, ako ne nađe put do uma, zbog toga što mnogi više veruju TV-u nego svom stomaku, naći će put do srca. Ubeđen sam da iskren čovek, koji govori iz srca, može preokrenuti stvari brzo, jer naš narod je i istinoljubiv i pravdoljubiv, samo je, nadam se ne još zadugo, bensediniran, prvenstveno zbog socijalne bede, društvene patologije i turbo kulture uopšte.



Naravno da narodu nisu dovoljni govori, pa ma kako bili iskreni. Ko svojim primerom ne svedoči ono što govori, uzalud mu posao.



S najvišeg mesta u Republici stigla je poruka: kome je do morala, neka ide u Crkvu! Ali, ići će i oni kad shvate šta su uradili, ali bojim se da će im biti kasno, i njima i nama ako ne progledamo.



Pade mi na pamet bajati vojnički vic, još iz vremena mojih ranih vojničkih godina. Drži komesar nastavu, objašnjava ulogu partije u socijalizmu i za to vreme prugom prolazi voz. On to iskoristi kao metaforu i kaže. ''Vidite, drugovi, onu prugu. E, to je naš svetli put u socijalizam. Ona lokomotiva je naša partija, a oni vagoni su naše republike i pokrajine. Vidite kako voz juri, juri, ali, drugovi, u vozu su i kočničari''. Završi on i prozove Miku da ponovi: ''Drug komisar, ona pruga je naša budućnost, ona lokomotiva je naša partija, oni vagoni su naši republike. I voz juri, juriiii, juriiiii, ali da nema kočničara ode, bre, sve u p. m.'' Iako bajato, zvuči aktuelno. Već sam rekao, da smo promenili garnituru, ali ne i sistem. A ni TV program. U vreme dnevnika i dalje gledamo iste političare, u pauzi za reklame, pampers pelene i higijenske uloške. Sve je to instant roba za jednokratnu upotrebu, čast izuzecima. Ali u međuvremenu, oni lepo žive a obezbediće i svoje unuke. Da, i još se hvale da žive od plate od 12 –13.000! Sve je to, sem retkih izuzetaka, uzeto od naroda. Seljaci su nekad dizali bune zbog desetine koju su plaćali kao porez, a sada svi plaćamo i po nekoliko puta više. I ko gazduje tim novcem. Samo da ne bude kao u onom vicu, kad su isključili struju, pa krenuli po kućama da narodu kupe sveće.''



Vlast: '' Bio sam politički radnik u Predsedništvu CK SKJ-u, savezni poslanik u Veću republika SRJ, a kratko vreme i potpredsednik Vlade Republike Srbije i predsednik vladine Antikorupcijske komisije.''



Socijaldemokratija: ''
Po napuštanju vojne službe bavio sam se privatnim biznisom. U proleće 1997. godine, sa nekolicinom istomišljenika osnovao sam Socijaldemokratiju, koja je, nakon rušenja režima Slobodana Miloševića, kao članica DOS-a, učestvovala u vlasti. Bio sam prvi predsednik Socijaldemokratije i jedan od osnivača i lidera Saveza za promene i Demokratske opozicije Srbije.



Saznanje da mogu da budem zadovoljan samo u poslu kojim sam se toliko dugo bavio, i dok sam bio u vojsci, svega 6 godina bio sam na vojničkim, a ostatak na političkim dužnostima - vratilo me je politici, nastavku borbe za državu socijalne pravde, lične i imovinske sigurnosti, u kojoj svi koji žele mogu da rade i da žive od zarade, a oni koji ne mogu, da budu socijalno zbrinuti. Da mogu svi, pod jednakim uslovima da se školuju i leče i da lična ubeđenja – politička, verska, nacionalna ne budu ni preporuka ni prepreka za ostvarenja prava. Napokon, zbog toga sam odlučio i da se upustim u predsedničku utakmicu.



Svestan sam da je u sadašnjoj situaciji, osim dobrih namera, za tu funkciju potrebna i mudrost, kao uslov svih uslova. Kad saberem sve potencijale koje sam dobio od roditelja i Boga, sva znanja koja sam stekao u klupi ili u životu, sve emocije i iskušenja kojima sam odolevao, mogu i da zaključim da sam se i ''omudrio''.



I mudri car Solomon, kad mu je ponuđeno da dobije što poželi, zatražio je mudrost. Zemlje i narode su u istoriji predstavljali u pravilu - najumniji, najobrazovaniji, najugledniji. Prođe, naročito u demokratijama, posebno sada kad paralelno egzistira i virtuelni svet, stvoren medijskim sredstvima, i poneki ''lažni car'', poneki opsenar, ali to nije dobro ni za njega ni za narod.



Nije slučajno slogan moje medijske kampanje ''Istrajno nego šta!'' Socijaldemokratija i ja prvenstveno simbolizujemo istrajnost, doslednost. Samo istrajnošću, doslednošću i hrabrošću stvari se mogu promeniti. Iako živimo u vremenu brzine, za sve ima vreme. Test mudrosti je i znati prepoznati to vreme.



Socijaldemokratija je najsnažnija politička opcija u Evropi i dominira najvećim brojem zemalja Evropske unije. Zbog toga naša stranka nije mogla da dozvoli da predstojeći predsednički izbori u Srbiji proteknu bez predstavnika te političke strategije. Štetilo bi to ne samo širenju socijaldemokratske ideje i prakse u Srbiji nego i Srbiji kao državi koja želi da se vrati u Evropu i prihvati standarde i načela koje je afirmisao savremeni svet.



Moj izborni program polazi od činjenice da je Srbija zemlja u tranziciji, sa slabim demokratskim institucijama, opterećena opštim siromaštvom, bezakonjem i kriminalom svake vrste. Uvažavam iskorake učinjene u reformskom procesu, ali ih smatram jednostranim, pa i stihijskim.



Zbog toga se građani Srbije osećaju prevarenim. Ako dobijem podršku građana, učiniću sve što je u mojoj moći da Srbija bude zaista država – zasnovana na novom ustavu i zakonima koji će važiti za sve, istinska otadžbina za sve njene građane bez obzira na naciju i veru, prava matica iseljenim i raseljenim ljudima, čvrst oslonac Srbima u dijaspori, širom otvorena prema svetu, ali i aktivan činilac međunarodnih odnosa koju će svi uvažavati kao dostojanstvenog i ravnopravnog partnera.



Srbija će biti regionalizovana i decentralizovana, sa snažnom lokalnom samoupravom, autonomijom Vojvodine i Kosovom i Metohijom u svom sastavu.



Granice Srbije biće svetinja, ali neće biti smetnja ni za kakve integracione procese, posebno u ekonomskim, kulturnim i drugim odnosima sa bivšim jugoslovenskim republikama, ostalim susedima i zemljama koje pripadaju porodici modernih nacija i država. Osiguraćemo, pre svega osloncem na sopstvene snage i uključivanjem u svetske tržišne tokove, relativno brz ekonomski preporod. Podsticaćemo privatizaciju, ali ćemo sprečiti svaku otimačinu. Bićemo širom otvoreni za strane investitore, ali ćemo nastojati da svi vitalni kapaciteti ostanu u rukama naših ljudi. Obradive površine i šume tretiraćemo kao nacionalno blago. Hoćemo da seljak u Srbiji bude bogat i da se obnovi tzv. srednji sloj bez koga nema društvene stabilnosti.



Prema zdravstu, prosveti, nauci i kulturi odnosiću se s najvećom odgovornošću. Za lekove i uredne bolničke sobe mora da bude para, za veće plate prosvetnim radnicima takođe, jer samo zemlja koja ne misli o svojoj budućnosti zanemaruje te vitalne društvene delatnosti.



Objaviću rat siromaštvu. Na svojoj koži sam osetio šta znači život bez dovoljno hleba i u kojekakvim straćarama. Bio sam vojnik 28 godina i prema Vojsci i policiji, kao i uvek do sada, odnosiću se sa najvećim poštovanjem. Niko se više neće poigravati i na bilo koji način zloupotrebljavati i ponižavati njihove pripadnike.



 Srbija više neće ni sa kim ratovati. Umesto crnih zastava na našim kućama, želim puna porodilišta i otvaranje novih škola za đake prvake a ne prazna odeljenja u njima.



Završićemo započeti posao u borbi sa kriminalom i korupcijom. Ako ne iskorenimo to najveće društveno zlo, korupcija će iskoreniti nas.



Za svoj rad, saglasno Ustavu, odgovaraću samo građanima Srbije. O stanju nacije i države podnosiću im redovan raport najmanje jednom u mesec dana.



Tražiću prevremene parlamentarne izbore i insistirati da se novim ustavnim rešenjima olakša postupak koji nas vodi do lako smenjive vlasti. Neka vlade padaju i svaki dan ako treba, samo da Srbija bude stabilna i prosperitetna, na ponos naših mladih naraštaja.



Srbija sa mnom na čelu neće biti ni protiv koga. Dogovorićemo se i sa Zapadom i sa Rusijom. Neću dozvoliti da živimo ispred bilo čijih zidina i sakupljamo nečije mrvice.



Izbor Srbije je - Evropa.



Biće jake Srbije za vjeki vjekov.