SOCIJALDEMOKRATIJA U SRBIJI

Istorija socijaldemokratije u Srbiji počinje njenim oslobođenjem od Turaka i odlaskom prve generacije srpskih studenata u velike, strane univerzitetske centre, gde se sreću sa idejama evropske socijaldemokratije. Među njima bio je i Svetozar Marković, koji je sedamdesetih godina XIX veka začeo socijaldemokratske ideje u Srbiji.

Samu osnovu socijaldemokratske misli u Srbiji postavio je Dimitrije Mita Cenić, krajem XIX veka, u svom programu borbe sa indiferentnim odnosom prema socijalnim zahtevima radnika, razmišljanju, upoređivanju, istraživanju: ''neka nam je studija života, stalnog i prošlog, stalno zanimanje, i istina nam mora izaći pred oči''.

Krajem XIX veka bilo je nekoliko pokušaja, prvo Andre Bankovića, Koste Jovanovića i Dragiše Lapčevića, a kasnije i Milorada Popovića, da se osnuje Socijaldemokratska stranka u Srbiji, ali je to uspelo tek 02. avgusta 1903. godine kada je Dimitrije Tucović, nesumljivo najznačajniji čovek druge generacije srpskih socijaldemokrata, zajedno sa Radovanom Dragovićem, Trišom Kanclerovićem, Dragišom Lapčevićem, Dušanom Popovićem, Nedeljkom Divcem i drugim socijaldemokratama tog vremena, osnovao u Beogradu Srpsku socijaldemokratsku stranku, čiji se program dobrim delom ugledao na program nemačke socijaldemokratije.

Dimitrije Tucović je i danas obrazac socijaldemokratskog patriotizma jer je, zajedno sa drugim srpskim socijaldemokratama, prihvatio načelne stavove Druge internacionale o suprotstavljanju ratu, glasao protiv ratnih kredita, želeći da spreči Prvi svetski rat, ali je među prvima otišao u dobrovoljce i poginuo kada je Austro-Ugarska napala Srbiju.

Između dva svetska rata Srpski socijaldemokratski pokret se cepa na radikalno (boljševičko, komunističko) krilo, koje je 1919. godine prišlo novoformiranoj III, Lenjinovoj internacionali – komunistima i demokratsko (socijaldemokrtatsko) krilo, koje je, zajedno sa Lapčevićem i Divcem, ostalo verno socijaldemokratiji i II internacionali i njenom vođi Karlu Kauckom, koji je zastupao stav: ''Ostvarivanje političke vlasti od strane radništva, u modernoj demokratskoj državi, ne može biti delo prepada, već samo rezultat tegobnog rada na političkom i ekonomskom organizovanju, na fizičkoj i moralnoj organizaciji partije i radništva, postepenom osvajanju mesta na izborima za opštinska predstavništva i zakonodavna tela ...''

Iako su imali dosta uspeha na raznim izborima i bili zaslužni za uspostavljanje našeg prvog socijalnog zakonodavstva i sprovođenje naše prve agrarne reforme, 1922. godine kada je Divac bio pomoćnik ministra socijalne politike, socijaldemokrate polako gube teren pred, s jedne strane, kraljevskim samodržavljem i, s druge strane, pred demagoškim i populističkim radikalizmom komunista, ali su ostali verni socijaldemokratiji, za čega je primer Divac koji je 1940. godine odbio ponudu Dragoljuba Jovanovića da zajedno osnuju Narodnu seljačku stranku, rečima: ''Ne mogu poći sa vama, neću da napuštam socijaldemokratsko ime, jer je to ''firma'' koja ima veliku prošlost, pa može imati i veliku budućnost''.

Posle pobede komunista i stvaranja Socijalističke Federativne Jugoslavije nikome, osim komunistima, nije bilo dopušteno stvaranje političkih stranaka, pa ni socijaldemokratama. Nedeljko Divac i Veljko Kovačević su ipak pokušali da osnuju Socijaldemokratsku partiju Jugoslavije, i  čak 8. decembra 1945. godine dobili odobrenje Ministarstva unutrašnjih poslova za njeno osnivanje i rad, ali su do samog kraja te iste godine bili prinuđeni da ''privremeno'' obustave njen rad, zbog čega su napustili i Narodni front držeći se principa: ''Ako nešto što se loše radi ne možemo sprečiti onda u tome bar ne moramo učestvovati''.

Sve do pada komunizma i Berlinskog zida, početkom devedesetih godina XX veka, kada je i u Srbiji stvoren prostor za pluralizam, nije bilo uslova za obnovu rada Srpske socijaldemokratske stranke, što se desilo tek 22. aprila 1997. godine, nekoliko godina posle osnivanja stranaka bliskih Miloševićevom režimu, kada je na inicijativu prof dr Pavića Obradovića, dr Dušana Janjića i dr Vuka Obradovića ona registrovana pod novim imenom – Socijaldemokratija.